Ако си тежак
то не значи да си и стабилан.
Ветар,
може почупати
огромно дрво
из корена.
Ако му се тако хоће.
Док ће
малена влат траве,
од снаге истог ветра
остати недирнута.
Непочупана.
Ако си јак
то не значи да си и неуништив.
Велика усијана стена
на рубу пустиње
ће се хладити у ноћи,
стезати, сажимати…
А потом ће се
када је обљуби хладноћа
пустињског загрљаја,
она просто располутити,
распасти, на најситније
парчиће кварца.
Док ће се
малени кактус
из исте те хладноће,
само добро
напојити.
И биће спреман
да се
здраво зелено цери
цео сутрашњи дан
Сунцу у лице.
Огроман је проблем
када је човек већи изнутра
него споља…
Јер, људи имају границе у очима,
са олако подмитљивим
стражарима…
Научи да ствари
гледаш
по томе како дишу,
и не слушај
шта говоре,
већ тражи
шта су нам прећутале.
Научи да ствари
љубиш тамо где им
је срце,
а не где су им
спојеви усана,
и тек тада ће те се дотаћи
скроз.
Научи да грлиш
раменима
а не шакама.
Раменима се
више обухвата.
Заборави своје
име и презиме.
Ти се зовеш онако
како те зову
људи који те воле.
Прерасподели.
Ти си фигура од стакла.
И те каменице песница,
што бацају на тебе,
ломе те у крту парчад
и праве
на хиљаде малених звезди
да вечерас
сијају од месечине:
(као) још једно
Сазвежђе Бола.
Не бој се.
Прерасподели своје звезде.
Судари своје светове
и сазвежђа са неким.
Ако сте осуђени на хаос,
нек засија хаос судара звезда
у вама – најјаче. Најшареније.
Ако не умеш да се
снађеш у постојању,
буди са неким,
најлепши, најспектакуларнији
пример сналажења
у световима непостојања.
У световима где ствари постоје
тек када их се сетиш и досетиш.
И где ствари оживе
тек када их се дотакнеш.
Такви светови се преносе додиром.
Узми своју љубав за руку
и поведи је.
Сигуран сам да сасвим добро
умеш и то.
Ратко Петровић
