Растко Лончар је песник из Новог Сада, добитник „Матићевог шала“ за најбољег младог песника 2017. године и збирку „Нерви од волфрама“, за коју је награђен и „Стражиловом“ Бранковог кола. Друга књига песама, „Сумоврат“, издата је прошле године. Ради као професор српског језика и књижевности у новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај“, уређује портал „Поента“ и часописе „Ноема“ и „Срп“.
Може ли стих променити дан?
Р. Л. : У оној мери у којој је човек, подешавајући се за живот, одлучио да себи допусти да емотивно реагује на стихове колико и на „продужени, немућени, са обраним млеком од немуштог детлића“ или омиљену серију, да. Но, свакако не мислим да су ова подешавања коначна – наиме, како у животу (као и са електроником) свако мало постоји прилика за „апдејт“, тако мислим да и човек увек има прилику да са обавезне шољице зеленог чаја „у ринфузи“ може увек да „пређе“ на поезију. Бар личног што се искуства тиче – и искуства драгих пријатеља који су на кофеин постали имуни, можда баш и због поезије – један стих Велеса Перића или Сиба Миличића може да ме „врати у нормалу“, док један стих Момчила Настасијевића или Љубише Бачића има сву снагу да ме „баци у бедак“. Налик музици, поезија може да делује на нас, с том разликом што музика има предност утицаја и „физиолошким“ путем, ако могу тако да обликујем мисао. Али, као и са музиком, и у поезији треба тражити оно на шта реагујемо „на прву лопту“, што је процес захтеван, али благодаран.
ТАВОРИЈЕ
Морам ћа
Овде таворе блавори свих врста:
утеклице с коца, отпалице с крста.
Промашени. Погађани ћорком,
обешени еластишем.
Ожењени старом добротворком.
Зжабани са бабом, збратимљени с мишем.
А живи су мртви. И њихова зубала
десет речи пред њима клепећу.
Не знам би л’ се чија за њих удала,
али, моја сујета, моја, богме, нећу!
Морам ћа
Не бих пре времена, у понору адном,
да сам сенка њима, Непрегладном.
Нека ме сатиру у завидност своју,
скривен за имена, бесни пук нек гази,
Јер, Ја видех Троју,
Видех и Бенгази,
али не видех, крај очију склепостихач слепи,
како сенка пред човеком може да застрепи.
Морам ћа
Даље од стварју трошном загушеног крика.
Даље од свих трулих лествичника.
Тражити у виру, месечевој мени,
изван живог блата, полокане пљоске:
ако ни тамо нема ко би хтео мени –
сам ћу себи дати до светла лоповске.
Може ли стих променити човека?
Р. Л. : Кокетирам са клишеом, истина, али, ако је Миљковића „убила прејака реч“, онда је снага једног стиха, јамачно, незамислива. Ако бих се играо речима, рекао бих и да је читав универзум само један верс, једна строфа. Но, да не уступимо превише простора афористичарском размишљању – да парафразирам Кашанина, афоризам је поезија колико је и карикатура академско сликарство – и дајмо места, примера ради, Андрићу. Сетимо ли се смрти Ћорканове, у причи „Мила и Прелац“, видимо сломљеног од живота човека који ћути, гледа у сунце, врти у прстима позеленели римски новчић, и понавља стих песме: „Акшам гелди“… Мали Милан Маљевић, у завршном делу прелепе трилогије Арсена Диклића, полази у партизане, ако ме сећање служи, сећајући се фигуре свог стрељаног комшије како погрешно пева стихове песме „Сентомашу, Лазо, еј“. Али, све и да кажемо да су ово два насумично одабрана примера књижевних ликова, и да њихови творци нису сматрали да је „упамћени стих“ средство очувања људског у/о човеку, запитајмо се – зашто иначе издвајамо „најлепше“, или стихове који су на нас утицали, и лепимо их по фрижидерима или остављамо у за то нарочито справљаним нотесима? Треба, наравно, имати у виду и да човек жели да своје промене забележи у стиху, што је чаробно показао Меша Селимовић са Ахметом Шабом.
Може ли поезија променити свет?
Р. Л. : Сама по себи, не могу да поуздано кажем да да, али бих проблем посматрао са два становишта пре коначног закључка.
Прво подразумева да песник не сме да не ствара – а овде парафразирам Станислава Винавера – као да унапред зна да песмом неће променити свет. У супротном, добијамо савремено, у великој већини песништво у потпуности лишено енергије и ма какве животне опредељености за борбу против оних сила које желе да људско у човеку униште. У том смислу, пристајање на објављивање песништва резигнираности, за мене није друго – и ваљда овде не звучим превише као и сам резигнирани, скерлићевски тип – до ли пристајање на тежњу света да промени суштину поезије. (Нећу рећи да поезија не треба да се бави резигнираношћу, али да је константно понављање идентичног могуће провући само као концепт, али нипошто као врхунске домете ни једног језика, некмоли једне уметности.)
Са друге стране, песништво само Боба Дилана – најочигледнији пример – утицало је на неке од друштвених проблема његовог времена. Али, нипошто тако што је Дилан стихове објавио и побегао у анонимност или у њој остао, већ стао иза њих и борио се и за њих, и њима. Текст као текст није чин побуне и борбе на глобалном плану, већ на унутрашњем које ће се са глобалним суочавати. Дакле, песма може да промени евентуално оног који мења, или оне који мењају. Вредност песми даје додир два израза човечанског – оног који ствара, и оног који препознаје. У супротном, то је низ насумично повезаних графема.
Могло би се рећи да је закључак да свет мења онај на кога поезија утиче и који утиче на поезију.
Ни једној уметности се не пише добро у друштву које не види даље од материјалног. Томе сведочимо и на нивоу глобалном и на нивоу наше државе, града…Ствара се утисак азила од поезије, али и сваке друге уметности и једне, малтене безнадежне активности људског духа резервисане за неприлагођене и „безнадежне случајеве“. Једног вентила на експрес лонцу душа који треба да постоји да лонац не би експлодирао. Слажете ли се са том сликом и како поезија да побегне од тог статуса?
Р. Л. : Поезија ће од тог статуса побећи – ако претпоставимо да је тачан, а све су прилике да сам у мањку аргумената за доказивање супротног – када побегну и песници. Односно, могућности су две – бити „пустињак цетињски“, или највећи песник и ум једног језика (и народа), чија је борба са свешћу да се мора бити део колектива била извор трагичног, али и најсветлијег у њему. Напољу је, све више верујем, присутна намерно створена бука, како бисмо пожелели да се попустињачимо у оквирима оних подешавања која смо одабрали за важећа и смирујућа, до следећег „апдејта“. Песништво је постало скрибоманија доконих скептика који не желе да се помире са тим да њихова потреба за стварањем није друштвено или разумски, већ нагонски координирана, те да остале људске вредности – а нека се најмањи заједнички садржалац налази у оквирима Десет заповести или Универзалној декларацији о људским правима – нису оно што смо одабрали, већ на шта смо принуђени природом свог бића. Између осталог, верујем да је и због тога дошло до потребе за поједностављивањем човекових „људских“ нагона и давања предности оном животињском у њему. Ако су песници „чуђење у свету“, онда је застрашујући недостатак чуђења савремених претендената на ово звање.
Колико је чињеница да сте професор књижевности препрека стварању?
Р. Л. : До сада није била, да не урекнем. Ако ништа, приморала ме је да водим дијалог и са оним књижевним делима за која бих иначе рекао да их „органски не подносим“, што је, опет, луксуз савременог, човека који не да не жели да буде полихистор, него би, да икако може, волео да је специјалиста само за покретне вокале у оквирима Кишове прозе или да цео живот слуша исту „плејлисту“ на електроническим направленијима. Када сам год стварао – независно од резултата и тога да ли је вредност створеног општеприхваћена или општеодбачена, односно, прихваћена у оквирима одређеног круга људи или једног људског бића – полазио сам у расправу са мислима које би уследиле након прочитаног, доживљеног, осећаног, разговараног. Ако се будем држао дате одреднице, биће да ће једина потенцијална препрека бити та, да престанем да мислим.
У каквим сте односима са инспирацијом? Знате ли одакле је? Ко је? Да ли бисте је препознали на улици?
Р. Л. : Мој стари је имао обичај да, када год се помене неко име и презиме, докаже како оно корене има у Босанском Грахову. У том смислу, не би ме чудило да је и инспирација пореклом из родног места Гаврила Принципа. А ако је заиста оданле, онда је на улици непрепознатљива, пошто јамачно хода са погледом у неку, своју, страну незанимљиву пролазницима који имају јасно полазиште и циљ кретања. Оно што носи у себи је сећање на изгубљени рај, апсолутно одсуствовање из стварносног и догађајног, и експлозивност са оне стране, и у оном тренутку у ком ју је немогуће предвидети.
Уколико знамо да је процес стварања поезије завршен тек чином читања и рецепцијом у свести сваког од појединачних читалаца над којом аутор нема икакву контролу – осећате ли се одговорним за своје речи? Какву одбрану износите, првооптужени Лончар?
Р. Л. : Осећам се одговорним у оном смислу у ком имам потребу да обезбедим јасно обележен простор за одвијање ироније, што верујем да сам, до сада, са успехом чинио. Иронично, делује да су моје пародије озбиљније схваћене од мојих „озбиљних ствари“. Или то уопште није иронично, већ сасвим логично, не бих могао да тврдим са сигурношћу.
Још је постмодерна покушала да прогласи смрт књижевности. Задивљујуће узалудан напор… Како књижевност да живи данас и шта је у том омета?
Р. Л. : Свака епоха даје себи за право да прогласи крај и долазак на циљ. Но, мислим да је то цех људске трагичности, сачињене од жеље да досегне „коначно“. Контра њој – Гилгамеш испустио травку бесмртности, Орфеј се окренуо, Марко Краљевић „заспао“ на Урвини планини, Предраг Мијатовић погодио пречку. Верујем да је у том смислу далеко искреније оно што је писао Милош (Н.) Ђурић у Филозофији панхуманизма, посматрајући живот као вечито кретање кроз променљиво, налик Винаверу када пише о поезији.
Књижевност прави грешку, као и обично, онда када се одлучује на сарадњу са тржиштем и линијом не мањег отпора, него веће прихваћености (чији су доказ поновљена издања и поновљене издаје). Данас се суштинске потребе човекове мимоилазе са оним што је исплативо, па се и књижевни живот своди на исплативост засновану на ономе што човек жели да чује, а не шта има да каже. Али, на крају дана, тржишни читалац је тако профилисан да купује за читање оно што жели да чује. У том смислу, већина књижевника се поставља у оквире штрајкбрехеровања, пре него борбе за суштинску промену у човеку, те тако себи купује пријемчивости таштине, и лабаво место у статистикама сутрашњице.
Живот књижевности је увек био заснован на суочавању са проблемом, независно од тога колико се борба преносила са колена на колено, што је условљено ограниченошћу човековог трајања. Писање је борба – са собом, са друштвом, са траумама, са оковима идеологије, са канџама рачунџијског менталитета, са страховима, са могућностима израза, са правдом, и са кривдом – и само тако може да настави да опстаје, и да постоји. Дужна је да то чини, иако тренутне друштвене околности делују обесхрабрујуће по питању глувих крај здравих ушију, и крај очију слепих. Дужна је да има у виду да доба уљуљканости у незаинтересованост за проблеме своје стварности нужно пролази, и да се тако понаша. Не синхронијски, већ дијахронијски – да постоји из прошлости, у садашњем, за будући тренутак. Све остало је чисти кукавичлук, униније, и малодушност.
Разговарао: Давор Сантрач
