Једна од улога религије, обезбеђење легитимности друштвеног поретка, у случају настојања угарских, османских и аустријских владара да наметну културне обрасце својствене римокатолицизму или исламу, у периоду између XIV и XIX века, манифестована мисионарским радом заговорника хришћанског православља, првенствено припадника мистичког правца исихазма, допринела је и афирмацији византијског цивилизацијског наслеђа као интегративног фактора у културном сазревању румунског и српског народа. Руси и Бугари такође су свој препород градили на веровању да је човеку доступан “непосредан лични пут до Бога кроз унутрашњи спокој /хесyцхиа/, што произилази из аскетске дисциплине тела и немих молитви духа“. Са Свете Горе ово учење шири се у православне земље у другој половини XИВ века. Одлучујући полет оно добија устоличењем Филотеја Кокиноса за цариградског патријарха 1375.г, “зачетника панортодоксне исихастичке политике“. Најјаче упориште таквог повезивања међу црквама било је у Бугарској, захваљујући највећем словенском писцу XИВ века, трновском патријарху Јефтимију, познатом реформатору бугарског правописа. Посредством пустињака Нила Сорског и трновског монаха Кипријана, који 1390. године постаје московски митрополит, са жариштима у Манастиру светог Сергија Радоњешког и манастира Спаситеља у камену са девет насеобина на подручју Јарославља и Вологде, исихазам је извео Русију из доба мрака, као што је деловањем ученика Григорија Синаита, светог Ромила Видинског у Србији после 1371.године омогућио избављење Срба од надируће исламске пошасти. Нарочите заслуге за укорењивање овог учења на српском тлу имају старац Исаија, писац Житија Литовских мученика Антонија, Јована и Естатија и преводилац списа Псеудо-Дионисија Ареопагита, “отворивши пут ка брзом напредовању српске теолошке и филозофске мисли“, и Никодим Грчић (1310- 26.12.1406/ 8.1.1407.), рођак кнеза Лазара и блиски сарадник трновског патријарха Јефтимија. Овај божији човек успео је да у освит српског косовског страдања на обе обале Дунава, у регији Гвоздених врата и њеном залеђу, подигне манастире који ће Србима и Румунима бити уточишта за опстанак, најпре почетком седме деценије XИВ века изложеним искушењима због политике покатоличења, спровођене од угарских освајача Видинске кнежевине и Влашке. Разумевање које је имао од грчког митрополита у Влашкој Антинома Кристопулоса, од елитног слоја исихаста на лидерским функцијама у црквеним организацијама околних земаља, што је овом правцу православља давало и одлике наддржавне идеологије, знатна финансијска помоћ српског кнеза Лазара и влашких војвода, али и деспота Стефана Лазаревића, угарског владара Жигмунда и Јована Хуњадија, те следујућих нараштаја румунских владара, омогућили су да Никодимови манастири постану аутентична средишта писмености, опоравилишта за болесне и сиротињу, изнад свега ризнице православне духовности, најзад но не на крају, окоснице стасавајућих државних поредака на румунској и српској земљи.
Светогорски монах Никодим, “частан и освећен муж, силан у књигама, још силнији у мудрости и речима и одговорима“, у историји упамћен као просветитељ, подвижник, исихаст, дипломата, градитељ манастира на обе дунавске обале, пореклом је из Прилепца, крај Новог Брда, одакле је и кнез Лазар, чији је по мајци рођак, а по оцу Грк, родом из Костура. У младости се замонашио на Светој Гори, примајући учење молитвеног тиховања- исихазам Симеона Новог Богослова из XИ века и његових настављача- Григорија Синаита и Григорија Паламе. Овај вид православља проистиче из одреднице 1.18 Јеванђеља по Јовану, да Бога није видео нико никад, али и да Бог себе није оставио непосведоченог, него га је свету објавио његов јединородни Син који је живео и сам био видљи у том свету.
Учење Симеона Новог Богослова почивало је на претпоставци да једини знак слободе који је остао човеку-“робу греха“ јесте жеља за ослобођењем, а да би то постигао на располагању му је само једно средство- да својим духом без престанка приања Богу у кога је спасење- “не спасавају дела, једино вера може да спасе“. Како је могућност да осети обитавање светог Духа у себи, својствена сваком хришћанину, преостаје му подвижништвом постати “убељена, сасвим чиста таблица спремна да прими пројављења Духа светога“. Према његовом учењу, “човек који се сјединио са Богом пошто мистички опит мине не враћа се више у своје уобичајено стање- он своју обоженост, освећеност осећа без престанка, под условом да се више не удаљава од Бога“ .
Највиши циљ коме су исихасти тежили практиковањем Исусове умне молитве јесте постизање стања савршенства, објављеног зрачењем божанске светлости која је облила Христа на Таворској гори- уздизањем молитвеног осећања без речи /отуд: молитвено тиховање/ почињала би духовна молитва, усредсређена на срце као мистично средиште, уз задржавање даха, чему би следила визија светлости. Човек у стању одсуства страсти- мир, тиховање-, способан је досегнути највећи степен спознаје Бога, односно суштине, које пак сазнање преображава људско биће и собом носи највећу меру блаженства . Учењу исихаста супротставио се 1340.године у Солуну грчки монах из Калабрије, Варлаам. Према Г.Острогорском, он је категорички одбијао вечито постојање, а према томе и могућност виђења, таворске светлости јер, сем божанства ништа, па ни таворска светлост, не може бити вечито- призна ли се постојање вечите светлости, онда та светлост не би била ништа друго него сам Бог, који је једини вечит, али и у том случају она се не би могла видети, пошто је Бог невидљив. Варлаамовим ставовима супротставио се богослов Григорије Палама / 1296- 1359/1360. /, потенцирајући да таворска светлост значи божију енергију доступну људима, за разлику од божије суштине, њима недоступне, божију енергију благодати, сазнатљиву само у заједништву које дарује Бог, супростављајући несазнатљивој суштини божијој. По његовим речима “ људско тело је храм божији а не принцип зла, као што то није ни ум који је у телу, под условом да не следи закон греха, а када је ум у срцу, он је у својој ризници; тек када светлост испуни наше срце истински, човек иде на своје истинско дело, улази на планине вечности, види невидиво и, отуда, ступа у област чуда“ . Тиме Палама доказује могућност премошћења јаза између овог и оног света, како је то крајем XИВ и почетком XВ века и свети Никодим чинио, ширећи православље с обе стране Дунава.
Променом политике на византијском двору 1341. године, после Андроника ИИИ /1328-1341./, за време регенства малолетног Јована В и власти његове мајке Ане Савојске, исихасти бивају опет изложени прогонима, а Григорије Палама је 1343.године проглашен за јеретика и заточен све до 1347.г, када је Јован Кантакузен признат царем за период од наредних 10 година, после чега би делио власт са Јованом В, ожењеним Кантакузеновом ћерком Јеленом. У то доба поново оживљавају црквени спорови око исихазма, да би на Влахеранском сабору 1351.године ово учење било признато за правоверно. Но, сукоби супротстављених струја се настављају до 1368. године, када Григорија Паламу црквени сабор проглашава за свеца.
Двоструки аршини у односу према исихастима нису били само специјалност византисјке цркве. Знатан уплив утицаја католицизма на подручје Србије, проистекао још из превласти Латинског царства у Цариграду /1201-1261./, донео је велика искушења и за политику цара Душана /1331-1355./. Он у исихазму налази уточиште од тренутне несигурности, те овај покрет има запажену улогу у одбрани позиција православног хришћанства на Балкану, што је значило и очување државне стабилности.Међутим, према разматрањима Теодора Тарановског, 1347. године, када се Душан окренуо заговарању уније под латинским стегом, тражећи у њој спасење од претеће пошасти ислама, али пре свега опцију за остварење личних претензија према цариградском трону, његова царска заклетва која га је обавезивала на заштиту вере предака, заједно са исихастима потиснута је у запећак, но само до друге прилике, када се партнерство са Западом показало као илузија . Такође је уочљива коинциденција између Душановог слања посланства авињонском папи 1354.године и његове екскомуникације из православне цркве, изречене од чврстог приврженика исихазма, патријарха цариградског Калиста.
Досељавање Григорија Синаита на византијско-бугарску границу 1331.године и рад његових ученика бугарског монаха Теодосија, а потом и Јефтимија, донели су међу Словене у Бугарској замах учења о усмаљеничком животу у подвижништву кроз Исусову молитву.
У следујућим временима Србија је пригрлила у своје скуте прогањане исихасте. Тако су Ромил из Видина и Григорије Горњачки после 1375.године нашли уточиште код кнеза Лазара-“овај христољубиви владар горе и хумове своје државе испуни обитељима монашких жилишта, где се настанише и живљаху монаси који себе Богу ородише усамљеношћу и сваким молитвеним тиховањем“ (56). Плодно тле њихов рад добио је 1379.године у Браничевском Ждрелу, на улазу у Хомоље. Иначе подручје Бугарске било је у време патријарха Јефтимија /1375.-1393./. највеће жариште исихазма. С разлогом сматран најзначајнијим словенским писцем XИВ века, као аутор “Живота и панегерика светаца“, писама и литургијских дела, литургијски реформатор и реформатор бугарског правописа, оставио је неизбрисив траг у историји хришћанског православља. Један његов ученик, Кипријан из Трнова постаће митрополит кијевски и целе Русије /1378-1406./, чиме исихазам постаје званична догма у руској кнежевини, а други, Јоасаф- видински митрополит. Захваљујући тој вези, Срацимирова одлука о одвајању видинске цркве од трновске патријаршије није имала погубне последице за развој православног учења на Балкану. О блиским пак Никодимовим односима са бугарским исихастима сведочи његова преписка са патријархом Јефтимијем .
Приликом једног од бројних прогона заговорника молитвеног тиховања, праћених агресивном политиком католичког клера на подручју византијске цркве, Никодим Грчић приспео је на обалу Дунава, код Кладова, где је основао манастир Манастирицу, о чему је сведочио приказ његовог лика на зиду манастирске цркве Свете Тројице, са натписом “Свети Никодим Освјаштени“, настао у време обнове манастира од стране влашког војводе Радула Великог, крајем XВ или почетком XВИ века . Др Јустин Поповић том делу Никодимовог живота посветио је речи: “ Но овом светилнику не беше прилично да остане сакривен под судом, него да изађе на видело и светли многима на спасење. Зато, по недознајним за нас судовима и путевима Божјим, он крете из Свете Горе Атонске у Србију и дође у државу славнога кнеза Лазара. Лазар га хтеде уздићи на високи духовни положај у својој земљи, но свети Никодим то одби и настани се као обичан јеромонах у источним крајевима Лазреве земље, око места Кладова на Дунаву. Ту се светитељ одаде богоугодним подвизима, по којима се ускоро прочу надалеко, тако да к њему стадоше долазити многи људи жељни монашког живота и подвига. Пристигоше и неки монаси из Свете Горе и из појединих манастира из Србије, тако да се око преподобног никодима ту створи повеће братство. На том месту он подиже и цркву у име Свете Тројице и живљаше ту неко време“ . Из црквених извора, вероватно утемељених на Партенијевом житију Никодима Тисманског, које користе Јустин Поповић и у новије време Слободан Милеуснић, дало би се наслутити да је Никодим “код места Кладова основао цркву Свете тројице, и ту живљаше неко време“, а да је поред тога, градитељ и “цркве Монастирица“ код Шаине, пар километара југозападно од Кладова. Од стране историографије оваква теза свођена је на једну богомољу у оквиру манастира Манастирица, уз назнаку да је подигнута близу Шаине, крај Кладова. Међутим, новија археолошка истраживања, публикована у раду Ђорђа Јанковића “Подунавски део области Аквиса у 6. и почетком 7. века“, потврђују постојање хришћанске богомоље у Кладову, локалитет Доње Буторке још средином 6. века, уз наглашавање могућности да је, после аварских разарања из следујућих времена, црква на неки начин наставила да живи, што је доккументовано налазом да су неки гробови из 16- 17. столећа били укопани у кулу-цркву . У таквој ситуацији, не би се олако требала занемарити могућност постојања две богомоље у кладовском крају чијим би оснивачем, односно обновитељем у другом случају, био означен управо Никодим. Могуће је да је управо ова хришћанска богомоља била потпора да се управо с леве стране тврђаве Фетислам, нешто узводно током XВИ века одржи хришћанско насеље, у којем ће пописивачи 1586.године забележити четири хришћанске махале: попа Павла, попа Михајла, попа Петра и попа Петра Павла. Њено постојање нарочито је било значајно ако се зна да су у исто време у непосредној близини, под окриљем зидина Фетислама постојала чак четири исламска верска објекта, укључујући дервишку текију, Сулејман-ханову џамију, Нову џамију и џамију султана Махмуда; Брза Паланка имала је такође џамију а истоимена варошица двадесетак километара узводно од Фетислама текију.
Што се манастира код Манастирице односно Шаине тиче, он је засигурно наставио своје постојање у време османске власти, како је наводећи здања Свете Тројице на два места, затим светог Николе, Вавдедења Пречисте Богородице и оног у Вратни, потврдио “Збирни пописни дефтер за Видински санџак“ /и у оквиру њега Фетислмску нахију/ Но.514 за 1560.годину, с тим да је због ненавођења села уз које се налазе изузев код Вратне, остало нејасно да ли је један од преосталих манастира можда други кладовски .
Преписивач Никодимовог животописа, Стефан Јеромонах из Тисмана, посведочио је 1811. године како “мала црква без куполе, коју је код Шајне /Манастирица/ сазидао свети Никодим, постоји и данас. Сва је живописана, а у њеној левој страни код улаза и светитељ је насликан са црквом у рукама “ .
Арсеније јеромонах 1903.године забележио је у црквеној књизи Пентикостарион да је “овај манастир по предању задужбина монаха Никодима, рођака српског цара Лазара, који погину на Косову. Када је турска најезда продрла и у ове крајеве, монах Никодим је прикупио све драгоцености и пређе у Румунију, где подигне две задужбине- манастир Водице и Тисман“ . Према “Прегледу цркава кроз повесницу српског народа“ Владислава Петковића, Никодим је основао и манастир Вратну, у време видинског кнеза Срацимира, сродника по жени влашког војводе Радула /1377-1385; по родослову из румунске монографије манастир Тисман, то је период 1373-1384.г. /, упамћеног и по томе што је видинску цркву одвојио од бугарске цркве, сјединивши је са Цариградском патријаршијом, враћеног на власт као угарског вазала 1369.године.
Сачувана је Срацимирова повеља писана чисто српском редакцијом: “От господина царја Срацимира жупана Јакову Херману Фолонгју и Петру Фаинглу и всем пургаром. Што ми сте писали и поручали да ви љиди ходе свободно. Тако ми Бога волно да иду господина краља људи у господина краља град и да тргују што им е драго а ја давам моју веру цареву и ја их узимам на моју душу као да су од царства ми с’бљудени да им не буде пакоста никоја ни до еднога влас како сами да видите и опште да су почтани и пољубени от царства ми кои донесе лис од вас. Јоан Срацимир цар Блгаром“ . Период између 1365. и 1367.године Никодим је провео на бугарској земљи, супротстављајући се на подручју Видина утицајима католицизма од стране мађарски освајача, где је и упознао Владислава Влајка Воду, господара ове области 1368-1369.г: “уочив храброст српског калуђера, импресиониран његовом културом и организаторским способностима, Владислав позива Никодима у Влашку, где је католичка партија, под вођством саме књегиње Кларе, вршила јак притисак за спровођење католичанства“ .
На чисто српској редакцији исписан је и видински “Зборник житија“ између 1359. и 1360. године, што се посредно може довести у везу с констатацијом Ђорђа Сп. Радојичића, да с Никодимом Грчићем започиње књижевност и писменост у средњем Подунављу, уколико његов рад посматрамо као израз утицаја јаког исихастичког покрета у Бугарској, чији су корифеји били свети Теодосије, свети Јефтимије и видински митрополит Јоасаф. Колики су били дубоки корени Никодимовог мисионарског рада, говоре чињенице да 7.11.1462. године влашки угарски вазал Влад упућује султану Мехмеду ИИ писмо на српско-словенском, молећи помоћ у рату против Угарске, а 1455. године Османлије издају повељу, такође на српско-словенском, којом се Молдавији и њеном владару Петру ИИИ Арону јемчи мир .
У народном предању присутно је сећање на хришћанског владику који, као залогу за љубав кћери богатог Турчина, добија утамничење у џамији. Младић упућује молитву Господу да се избави, оде у Влашку, чини чуда, у селима градећи цркве а у градовима манастире. Услишена молитва доноси олују да поруши џамију и ослободи владику, који потом у Влашкој подиже хришћанске богомоље . Мада му се име у предању не помиње, могло би се рећи да се ради о Никодиму.
Историја бележи да је Никодим основао манастир Водице на левој страни Дунава, у близини Гвоздених врата /Ђердап/ код Турну Северина, у време Владислава Влајку Воде /1364-1374./, после заузећа Видина од стране Лудовика Угарског 1365.године, када је румунски војвода омогућио прелаз српског становништва видинског дела Бугарске на другу дунавску страну . Свакако да је ширењу католицизма на овим просторима дало замаха преобраћање византијског цара Јована Петог Палеолога у римокатоличку веру, октобра 1369.године, мада црквена унија није закључена. Патријарх византијски Филотеј /1364-1376.г./ позвао је међутим православне хришћане, како у Византији тако и ван њених граница, да остану верни православљу. У настојању да се одбрани православље, Никодим сопственим радом и радом своје браће, трошком и поклонима владара Владислава-Влајку Воде, који издаје манастирску хрисовуљу, обезбеђујући му значајне приходе из владарске ризнице, са правом риболова у дунавским ритовима, подиже манастир на Дунаву са храмом посвећеним, како сведочи митрополит Ворническу Светом Антонију Великом, учитељу Атанасија Александријског.
Изградња, осликавање и опремање здања трају три године, да би се окончали 1372, када је Никодим освештао манастир: “Ја, у Христу Богу благоверни војвода Владислав, по милости божијој господар све Угровлахије, благоизволех по божијем науму да подигнем манастир на Водици, у част великог и богоносног Антонија, послушавши честитог монаха Никодима, и осим од мог Господства прилога, уз рад кир Никодимов и братије му, сазидах и осликах, и колико могох, сада приложих.“ . Манастир је посвећен светом Антонију, пустињаку из 4. века, који се затворио двадесет година у један гроб у Египту, чији су пример следили други пустињаци, основавши прву манастирску заједницу.
Помоћ војводи Владиславу за изградњу Водице пружили су кнез Лазар и књегиња Милица, чиме се тумаче њихови ликови насликани у цркви у Цуртеа де Аргес у Влашкој. У време тог Никодимовог подухвата, око 1370. године, Угро-Влашка добија митрополију и у Северину, поред већ постојеће угро-влашке митрополије у Арђешу, и она ће функционисати све до 1488. године, када се митрополит, заједно са народом, пред турским прогонима преселио у Ердељ.
Већ 1373. године Турну Северин потпада под власт угарског краља Лудовика, што православне монахе доводи у тешку ситуацију, јер је у видинској угарској бановини актуелизовано насилно превођење православних хришћана у католицизам, спровођено од стране фрањевачких мисионара.
Никодима затичемо поново у Србији 1374.године. У то време, после смрти цара Уроша 1371, на српском подручју владало је више великаша, од којих су Марко, Јован и Константин Драгаш већ били османски вазали. Кнез Лазар држао је земљу у сливу трију Морава, Ђурађ Први Балшић у Зети, Вук Бранковић на Косову. Угроженост од спољашњих завојевачких претензија налагала је измирење са византијском црквом и скидање анатеме, бачене на српског патријарха и цара, а преко њих и на цркву и народ, још 1351.године. Страх Срба и Византинаца увећан је погибијом у Маричкој битки 1371.године. Старац Исаија, Никодимов духовни сабрат, те године бележи: “Оста земља лишена свих добара: и људи, и стоке и других плодова. И не бејаше ни кнеза, ни вође, ни учитеља, који би народ избављао и спасавао, него су се сви испунили страхом од Измаилићана и храбра срца одважних мужева у срца слабија од женских претворише се. У то време, чини ми се, и седми род господе српске се истражио“ .
Византијске зебње знатно су ранијег датума, а често су прерастале у удвориштво, као приликом одлуке Јована Кантакузена да своју кћер Теодору да за жену султану Урхану, и то у време, како каже Острогорски, када Византинци ни највеће хришћанске владаре нису сматрали достојним брака с византијским принцезама, а сада се /1346.г./ византијска принцеза појавила у харему турског султана . Убрзо после Маричке битке, око 1372.године, Византија доспева у вазалну зависност од Османлијског царства, обавезује се плаћати данак и давати војну помоћ Турцима. У исто време османлијски суверенитет признају и Бугари.
Превасходно политички разлози, попут оних који су патријарха Калиста, у време османско- византијског савезништва и отворених Душанових претензија на освајање Цариграда, упутила на изрицање анатеме, пет година пошто је Душан /једно време такође присталица исихазма/ Пећку архиепископију уздигао у ранг патријаршије, а краљевину на ниво царства /1346.године/, определили су истог Калиста да 1364.године посети царицу Јелену у Серу, ради преговора о измирењу. Са истоветним мотивима изналажења решења за неутралисање надирућих Османлија, на сабору у Крушевцу оформљено је српско посланство за Цариград- патријарху Филотеју упућени су хиландарски монаси старац Исаија, Теофан, Силвестар, Нифон и Никодим, како би измолили скидање проклетства са умрлих и свих живих Срба. Посланство је наишло на добар пријем и 1375.године дат је опрост за цара, патријарха, све живе и умрле. Србији је признато право на самовласног патријарха, на које је место рукоположен старац Јефрем.
Једна верзија Никодимовог боравка у Влашкој везује се за удају сестре кнеза Лазара за војводу Радула, којом приликом је био члан њене свите. Као посредни доказ да је овај великаш био српски зет служи вест коју је антиохијски патријарх Макарије сазнао од монаха манастира Бистрица, да је мошти св.Григорија што се у њиховој цркви чувају, војвода Радул из Србије дао донети. Само блиска родбинска веза са српским двором чинила би допуштеном предају такве светиње, за шта неопходна одобрења и владаоца и патријарха српског .
Занимљиво је да до данашњих времена међу истраживачима прошлости нема слоге о пореклу племићке лозе којој је припадао војвода Радул Први. По једнима, ради се о изданку Кумана који су, више векова измештани из јужноруских степа пред налетима Монгола, населили делове Угарске, Влашке и Србије, и чији је језик изгубљен смрћу јединог преосталог познаваоца у Мађарској крајем XИX века (73). Румунски писци упориште за другачије мишљење налазе у подацима да је један далеки предак, краљ Барсабан, владар северног дела Балканског полуострва, чије се пак даље порекло везује за владарску породицу из области Муреша-“Спаргапеитхес“ из 5. века пре Христа. Околност коју Халкокондил Деметриос /1424-1511./ користи као тврдњу да је Дан-вода, влашки војвода, син Сараба /“бар“= син/, српски историчари уважавају, уз тезу да су сараби у ствари аристократски слој Срба. Чедомиљ Мијатовић у “Српским одзрацима из румунске истприје“ овакав став брани и налазима румунских истраживача: Б.П. Хаждеу сматра да се ради о српској династији Басараба, на шта указује основна реч Сараб у њеном имену , док је песник Александри пронашао стару народну песму у којој се за војводу из рода Басараба каже да је “син човека Србина“ . Ипак, једно је извесно- родбинеске везе између припадника српског и румунског племства толико су оставиле трага у политичким и културним односима два народа, да им се може приписати значење превазилажења баријера што их собом носе ограничености засебних државних устројстава.
Нови Никодимов градитељски подухват је подизање манастира Тисман у периоду 1376-1378.године. Захваљујући његовом труду братсво је стекло велики степен аутономности, укључујући и право да се световна власт не меша у именовање игумана .
Радулов син, војвода Мирча, крајем 1406. године, пред Никодимову смрт, на путу за Северин, где су га чекали преговори са Угрима, издаје му писмено:“ Моје Господство даје ову потврду молитељу мога Господства попу Никодиму, да се нико не сме усудити да лови рибу у Тисманској реци нити да напаса било какву стоку од села Тагоре до Планине, него само калуђери да могу ловити или стока манастира да пасе. И ово би године 6915, дана 15, када Господство ми крену у Северин да се састане са краљем, па дођох у манастир у месецу новембру, 23. дана, са свим игуманима манастирским и са свим бољарима мога Господства“ .
Радовима на Тисману следи, мада има мишљења да им претходи, подизање манастира Прислоп у Трансилванији /Ердељ/, са црквом св.Јована Богослова, а потом и Вишине, уз реку Жиу, метоха манастира Тисман, а Никодиму се приписује и изградња Бистрице и Мотре, као хришћанских светилишта.
Румунски митрополит Ворническу, напомињући да је Митрополија румунске државе била призната од васељенског патријарха у Цариграду 1359. године, истиче: “У овом периоду словенска култура на Балкану познаје нов процес процвата, на првом месту, што се тиче уметности је српско царство, што се тиче румунске културе, ова епоха улази у простор византијске цивилизације, чија уметност продире преко Србије“ . Свакако да је томе допринела околност да је Охридска архиепископија једно време имала духовну власт над румунском црквом, а почев од друге половине 15. века, Цариградска патријаршија. Вредна је пажње и чињеница да су румунска властела и црква, од 14 до 17. века употребљавали српско-словенски језик и писмо, као службени.
Никодимов рад на афирмацији православља, изузев отпор католичанству, био је и јака брана богумилству у настојањима за ширењем ка западу Европе. Зато не чуди што је манастир Тисман, на чијем је челу управо он био, једина архимандритија у Влашкој све до 1638. године, са улогом “лавре свих манастира са румунске земље“.
Из још недовољно разјашњених разлога, Никодим се крајем 14. века склања у арадску жупанију, код каштелана града Вилагоша, Дмитра- брата Краљевића Марка. Могуће је да се одговор на то питање крије у околности да се 17.5.1395. године на Ровинама одиграла битка у којој је Бајазит претрпео пораз од Угра, а Краљевић Марко и Константин Драгаш, његови вазали, изгинули. Прешавши Дунав поражени Бајазит смогао је снаге да опустоши прибрежно видинско подручје, погуби цара Шишмана, заточи господара Видина Срацимира и земљу прикључи Османском царству. Или се можда одговори налазе у опасности освете због учешћа деспота Стефана Лазаревића на страни Турака у борби код Никопоља 1396.године, уз давање значајног доприноса Бајазитовој победи, мада не треба искључити ни околност војевања влашког војводе Мирче против Османлија, који усред битке, видевши да крсташи губе снагу, с влашком војском прелази на Бајазитову страну. Било како било, тек Никодима затичемо у Тисману поново 1405.године, где налази мир окончавши посао преписивања у српској редакцији Четворојеванђеља чији оригинал, похрањен у Националном музеју у Букурешту, садржи забелешку: “ Поп Никодим на Угрсцјеј земли в лето шесто тогова гонение“.
Ради се о тексту украшеном вињетама и иницијалима у злату, обима 322 пергаментна листа, чуваном и Тисману до 1884. године, а у Русији од 1916. до 1956.год. Румунски истраживачи местом његовог настанка означују Водице /Раду Константинеску/, Прислоп /В.Ватасијану/, док Ђ.Сп.Радојичић сматра да се ради о месту Ширија, Вилагош . Преовлађује став да је у питању препис јеванђеља са двора Јована Срацимира, чуваног у манастиру Водица.
После ослобађања из Тамерлановог ропства сестре Оливере 1403.године, да би њен кратак опоравак био забележен у манастиру Манастирица, од исте године заменивши турско вазалство, по погибији Бајазитовој, угарским /пре 15.4. 1404. године/, деспот Стефан Лазаревић издаје даровну повељу за манастире Тисман и Водицу, сигурно и као знак подршке очувању православља с друге стране Дунава. Повеља садржи следећи текст:
“Милошћу сведржитеља Бога ја, Стефан, у Христа благочастивом вером, после ступања на власт израније насталих деспота, многом тегобом држан /бејах/ од /разних/ народа.
Људи мали и велики, заједно и манастири и иноци, скупа невољама држани бејаху, као и ја. А када се изволи доброме Богу да походи људе своје, преводећи их из тесноте у пространство, из немоћи у снагу, и из туге у весеље, преведе и мене по својој благости из покорности на слободу и од мањег престола на виши.
Тада и ја слободу дадох манастирима и свакоме свој углед. Међу њима нађох и манастире у Влашкој земљи који се помоћу мог блаженог родитеља саздаше- храм Пречисте Богородице на Тисмани и Антонија Великог на Водици. Метохе које имаху у области царства ми,- слично као и други у заборав и пустош потпуно претворени,- њих обновивши благоизволи царство ми да опет приложи раније реченим манастирима. А њима су имена ова: Три Брода, Хановци Дражевци, Крушевица с Духовцима, Изворац, Барич, Бикин, Пониква, Попорате.
Њима и веру дадох да људи који бејаху црквени пре пустоши, било где да се нађу, или у земљи царства ми или међу Угрима, да слободно иде свако на своје место и нико од властеле царства ми да не може никога зауставити, нити да му што задржи, и да су слободни од глобара и од сваке најезде властеоске. Уз то, ако неко побегне из земље царства ми у Угарску земљу или у Бугарску, било мој човек или мојега властелина, па пробави тамо три или две или једну годину и усхтедне да се врати у горе речена црквена села, нека је слободан да пређе. Осим ових кривица: ако је царству ми нешто испакостио, или мојега властелина покрао, или ако је убица, или светињекрадљивац, или роб купљен на имању, или ако је отео девојку. Таквом да се не даје слобода према написаноме. Ако ли буде нека осим ових горе речених кривица, да дође царству ми ко буде иконом у горе реченим селима и да ме извести за кога говори да му дам веру.
Све ово горе речено вером и заповешћу потврђује царство ми да буде непромењено и непоколебимо за живота попа кир Никодима, такође и после смрти његове, за све године живота царства мојега. После промене мојега царства по заповести Божијој, онога којега благоизволи Бог да мојега престола наследник буде, молим нека сачува ово горе речено и сам грех да не прими и наш спомен да не угаси у тим манастирима кроз векове.
Све ово написа се заповешћу господина деспота Стефана године 6945, индикта 14.
Милошћу Божијом Господин свих Срба и Подунавља Деспот Стефан.“
Чедомиљ Мијатовић налази да се у овом случају ради о “препису који су ваљда калуђери за какву своју потребу направили“, на шта указује и датирање у 6945. односно 1437.годину, десет година после смрти Стефанове, можда датум израде преписа, а по Мијатовићу је у питању погрешка у писању треће цифре за годину, односно да исправно треба да стоји 6915.године, што би ову повељу чинило основном у односу на “комплементарну“ војводе Мирче који исте године издаје исправу о забрани трећим лицима риболова у Тисманској реци и испаше стоке у окружењу . Он мисли да је повод томе био сусрет Мирче и угарског владара Жигмунда, уз присуство Стефаново 1406/1407. у Северину, када се “енергични и неуморни Никодим окористио доласком све тројице ктитора својих манастира у Северин, такорећи на доглед Водици и Тисмени“ .
Овде се може поставити питање, уколико су Стефановом повељом обухваћена села и на десној страни Дунава, Браничево, зашто су изостављени поседи са исте стране у окружењу Манастирице, такође ситуиране у Подунављу? Изузев што би се могло сматрати да је то регулисано другим исправама, будући да ове говоре о поседима у земљи Влашкој, један од разлога ћутања Стефановог био би и тај што посед Манастирице није био у његовој ингеренцији. Како онда тумачити да је управо ту прибежиште нашла његова сестра Оливера? Одговор би се могао назрети кроз околност да је овај манастир сазидан на месту названом именом Шаина, крај потока и речице, насеља и земљишног комплекса који су низ столећа потом носили ово име. Константин Јиречек наводи да је један од војвода деспота Стефана имао турско име Шахин /персијски:соко/.- “први пут јавља се он 1399. године у Јагодини као Шаинац међу властелом госпође Јевђеније и њених синова; на двору деспотовом био је виђена личност већ 1406. године; у борби с Мусом, сином султана Бајазита 1413.г. беше Шаин један од војсковођа; 1423.године присуствовао је као сведок склапању мира с Млецима; једна кула на смедеревском граду зове се и данас Шаинова кула“ . У ширем окружењу данас, поред потеса Шаина задржан је и топоним Соколовица, у реону села Река, што такође може бити путоказ до великаша деспота Стефана као имаоца земљишних поседа на којима је подигнут манастир и нашла уточиште деспотова сестра. Можда и у том детаљу треба тражити основа повлашћеном статусу хришћана у овом делу Османске империје, у крајевима са статусом султанијиних поседа, о чему постоје писани трагови из 1530.године. На подручју Кључа и Неготинске крајине органи локалне самоуправе оличени су у хришћанским кнезовима, којима је, између осталог, признато право изјашњења о смртним казнама изреченим припадницима њихове вере од стране кадије или бега, а прикупљена новчана средства била су намењена финансирању рада библиотеке султанове истанбулске Аја Софије . Специфичан положај Кључа и Неготинске крајине уочљив је и из периода после смрти мађарског вазала деспота Стефана Лазаревића. Ове области нису биле обухваћене турским пописом 1454-1455.године, на основу чега неки историчари мисле да су кладовско и неготинско окружење чинили “прекодунавски део Северинског баната“ под угарском доминацијом..
Било како било, иза новог савеза деспота Стефановог са Угрима, од 1404.године, као што и Никодим сведочи својом забелешком, престају прогони православних хришћана, уз јачање и привилегије православних црквених заједница на угарској земљи, а то отвара пут настојањима Мађара да се супротставе исламским претензијама на северозападном Балкану, како се испоставило довољно силовитим да једно столеће касније свој истурени бедем на Дунаву код Кладова назову Победа ислама/ Фетислам.
И после смрти игумана Никодима /26.12.1406.г./, манастири чији је он утемељитељ имали су изузетан значај за одржавање веза Срба у расејању. Зато Жигмунд, краљ угарски /1387-1437./, са значењем потврде тежњи за одржањем прихватљивог степена верске толеранције 1418.године, непосредно пред боравак на подручју Кладова, монаштву манастира Водице на југоисточној угарској граници, у Влашкој, дарује право да “по његовим областима могу напасати своја стада и све друге потребе набављати“ . Тиме се стварају и повољни услови за исељавање Срба на леву страну Дунава у случају прогона исламских освајача. Благонаклон став угарског дуговечног владара према православљу огледа се и у повељама о потврди привилегија за Никодимове манастире Водице и Тисман, датираним, према Ч.Мијатовићу, 14.7.1418.г, 29.9.1420. и 28.10.1429.године . Последњим од ових аката, за који аутори из новијих времена, сматрају да је начињен 1428.године потврђују се раније дате привилегије, уз навођење израза воље првобитног дародавца, кнеза Лазара:
“И још сазнадох истину како је отац деспота Стефана, кнез Лазар, дао овим црквама села у Српској земљи за његову душу, и то Пресветој Богородици Тисманској и светом оцу Антонију Водичком, а села су: Кисељево, трг са царином, и виноградима и ливадама и са свим мајурима и приходом слободно, такође и друга села Поповци и Марјан и Дрмно на Млави и Кличевац на Дунаву, и у тим селима даде са виноградима и воденице и њиве и ливаде и са свим мајурима и приходима слободно. То се даје Пресветој Богородици Тисманској и светом оцу Антонију Водичком и попу Никодиму, и који ће од сада бити његови занавек и његових калућера који ће у тим црквама пребивати. Тога ради им и ја дадох села да су им слободна и на корист са свим приходима од сад па до века“.
