Јован Јовић Попеску рођен је 29.септембра 1932. у Бурила Маре на левој обали Дунава, преко пута кладовског Љубичевца, место 40 км удаљено од Турн Северина. Син је Думитруа Попеска и седамнаестогодишње Елвире Попеску рођене Јовић. У месту рођења, у кући мајчиних родитеља живео је до своје седме године, након чега похађа основну школу (1919-1943) и Лицеј Трајан (1943-1951) у Дробети-Турн Северин.
Јованов отац Думитру Попесцу /Поповић/ рођен је 1903.г. у Девеселу /етимолошки према википедији ’’Девет село’’/ у округу Мехединци, преко пута Љубичевца у Србији. У том малом румунском селу, где је некад била ваздухопловна база никао је ракетни штит, који би у потенцијалном нуклеарном сукобу две суперсиле била прва мета.Румунија је потписивањем споразума са Вашингтоном маја 2011 године постала директно део обрамбене инфраструктуре, а представници обе земље потписали су споразум о размештању на територији Румуније дела америчког антиракетног штита у Европи. За то је одређена војна база « Девеселу», која је изграђена 1952 године, када су у њу стигли ловци миг 15,19 и 21. База је са својих 100 пилота била кативно од 1990 године укључена у ПВО заштиту Румуније, да би 2002 године одлучена да буде затворена. Онда су Румуни одлучили да ову базу уступе Американцима, а како је објаснио тадашњи румунски председник Трајан Басеску у Девеселу ће бити стациониран батаљом од 600 америчких војника, док ће над базом команду имати високи официр румунске армије. База се простире на 700 хектара, а у њој су постављене три батерије, односно 24 ракете пресретача стандард СМ-3 типа блок 1Б, а касније су им се придрушиле и крстареће ракете БГМ-109 Томахавк који се лансирају из копнених лансера. Одржавање и смештај, као и монтитање ракета соносе САД у оквиру постављења антиракетног штита. Разлог лежи у чињеници јер се она налази на 500 километара од базе руске флоте у Црном Мору и изабрана је да под лупом држи јужни део Русије хттпс://www.курир.рс/планета/3849589/ракетни-стит-на-балкану-база-девеселу-место-првог-нуклеарног-удара-у-рату-русије-и-нато-на-280-км-од-београда-видео/
У честим миграцијама становништва двеју дунавских обала средином 19.века једнога Димитрија Поповића сусрећемо тачно 50 година пре рођења оца знаменитог физичара. 1863.г. он је у ‘’Попису становништва у крајинском срезу’’ евидентиран као житељ Радујевца:Димитирје Поповић, стар 35 година, жена Добрица 35, деца Станка 12, Калвина 8, Марика 6, Никола 4, Јон 3, Штефан ½.Какав је био обичај, родитељи су деци, не ретко, давали имена својих предака. Овде се сматра да презиме Поповић/Попесцу носе породице чији је неки од предака био свештеник.
Сам Јован Јовић није располагао подацима о евентуалним српским коренима његове породице. Једино претпоставља да постоји таква могућност, јер је његов предак, један од официра који су стали уз ослободилачки покрет Тудора Владимиреска, носио име Јовић, а рођен је на подручју Баната. Тај капетан Јовић учествовао је у борбама против Турака у Букурешту и Драгашани 1821. Оженио се у месту Бобаица, близу Турн Северина, преко пута срспке Велеснице, општина Кладово. Од њега потиче разгранато породично стабло, међу чијим изданцима се истиче др.Димитрије Јовић (1845-1901), ујак деде по мајци Јована Јовића- Јона. Црни мермерни обелиск са фигуром анђела, ауторско делоскулптора Константина Балаческа- споменик Димитрија Јовића, и данас краси православно гробље у Турн Северину. На истом месту сахрањени су мајка Јована Јовића Елвира, отац Думитру Попеску и бака Елена Јовицу.
Везано за ‘’капетана Јовића’’ налазимо корисним указати да је 1829.г. у Оршави службовао мајор барон Јовић, којем се српски администратор нахије Поречке обраћа следећим писмом: ‘’Њиово Сијатељство књаз србски а господар мој (Милош Обреновић) наложио ми је усмено да вам саопштим преко писма мојег д аизволите од мене примити осам планинских волова за садашњу потребу вашу, И ако су вам убудуће више такви од потребе, дајте се изјаснити’’
Ујак деде по мајци Јована Јовића, др. Димитрије Јовић, студирао је медицину у Паризу,а био је једно време потпредседник Сената румунског парламента.
Бака Јована Јовића Елена Јовицу/Јовић депортована је раних педесетих година 20.века у логор Бараган, намењен опонентима комунистичког режима, који су, наводно, својим становањем уз границу према Југославији, са којом је Румунија као чланица Коминтерне била у сукобу, представљали опасност по стабилност режима, као потенцијални ‘’пројугословенски елементи’’. У исто време његови родитељи и млађи брат Тиберије обавезани су да промене место становања, селећи се у унутрашњост земље, у област Муреш, где су остали од 1951. до 1964.г. Тек 1964.г. у време отопљавања односа Румуније И Југославије и почетка градње џиновске хидроелектране код Кладова, породици је допуштено да се врати у Турн Северин.
1951.г. Јован Јовић постао је студент Универзитета у Букурешту, Факултет за физику И математику, од 1955.г. градећи универзитетску научну каријеру као асистент, профессор Физичког факултета, дисциплимна Физика плазме1972-1977.), дирецтор И један од оснивача Института за физику и радијациону технологију 1977-1981, И коначно рецтор Универзитета 1981-1989.
1963.г. оженио је Денизу-Ђорђету Киру (кћер Иона и Елизе Киру, сестра Луције Добреску), будућег научног сарадника, са којом заједно похађа постдокторске студије на Универзитету у Килу, под патронатом Хумболтове фондације, 1967-1969.
Био је члан Комисије за физику плазме у Међународној унији чисте И примењене физике 1972-78, Координатор програма УСА – Румунија, пројекат атомске И физике плазме 1971-1981…
Заједно са супругом Денизом Попеску и Карлом Колинсом, кандидован је за Нобелову награду 1981. За пионирска открића у ласреској спектроскопији. Дениза је кандидована и 1995, 1996 И 1997.г. за исту награду.
Погођен трагичном женином смрћу 2003.г. обратио се критичким тоном јавности цитирањем ‘’Молитве за непријатеље’’ Владике Николаја Велимировића на енглеском.
