Посебно место у цивилизацијским достигнућима социјалистичке Југославије припадало је хидроенергетском и пловидбеном систему Ђердап – југословенско-румунски пројекат гигатнских размера, подржан у технолошком смислу од стране СССР-а у чијем војном крилу се Румунија налазила као чланица “Варшавског пакта“- где су радови на (првој) хидроелектрани са преводницом трајали од 1964. до 1972.г. Наш државник радо је показивао својим гостима из Африке тај градитељски подвиг, достојан респекта. Међу њима нашли су се председник Мауританије Моктар Улд Даде 5.9.1968.г, предесдник Замбије Кенет Давид Каунда маја 1970.г, који је објекат у изградњи обишао у друштву југословенског председника, нешто касније у плану посете председника Централно Афричке Републике Жан Бедел Бокаса Југославији било је разгледање Ђердапа, стицајем околности без високог домаћина. Биле су то својеврсне “показне вежбе“ шта може Југославија као развојни партнер земаља “Трећег света“ на пољу грађевинарства, енергетике, трговине, научно-техничке сарадње. Тито лично у пет наврата посетио је “Ђердап“, између којих је мноштво активности било усредсређено на истицање његових и заслуга “револуционарне власти“ за просперите заједнице, чиме су у битном делу покушавани бити склоњени од очију јавности промашаји политике “највећег сина наших народа и народности“, што ће се са својим погубним последицама испољити у збивањима поводом распада СФР Југославије пар деценија доцније.
Последња штафета за живота ЈБ Тита, како егзалтирани извештач пише “у сунцем обасјано Кладово“ стигла је 1.априла 1980.г, 34 дана пре него што ће званично бити јавности предочена вест о његовом нестанку са овоземљске сцене. Са свечано украшене говорнице председник Скупштине општине Кладово изговорио је: “Овогодишњу штафету, пионири, омадина, борци, радни људи и грађани поздрављају на њеном путу изражавајући неизмерну љубав према другу Титу. Истовремено га уверавамо да смо сви ми чврсти, непоколебљиви и несаломљиви у томе да историјске тековине ослободилачке и револуционарне борбе, за које смо се пред лицем целог света изборили у великим победама Титове епохе, смело развијамо путевима слободе, социјализма, самоуправности, независности и несврстаности СФР Југославије“. Омладинка Снежана Удиловић у поздравном телеграму јавно прочитаном на истом скупу пожелела је, у име пионира, омладинаца, бораца, радних људи и грађана општине Кладово жеље да што пре оздрави “да заједно с Тобом наставимо изградњу наше слободне самоуправне и независне Југославије“, наглашавајући “ово писмо нису обичне жеље већ је оно саткано од љубави која покреће наша срца, нашу младост и ствара нову снагу да наставимо нашу Револуцију у миру“. Таквим тоном стала је уз бок раније публикованом “есеју у стиховима“ Д.Тодоровића, првог човека кладовске културне политике- директора “Радничког универзитета“ прераслог у “Центар за културу општине Кладово“ насловљеном ТИТО ХВАЛА ТИ ЗА СРЕЋУ:
“Дунав је хировита река/ко жели да га прегради/мора у оплате срца да га стави./Два брда камена/здробљена зубима/ две аде песка/ два спруда шодера/ и поток зноја/…/Била је година/ шездесет четврта/ јутро седмога септембра/ чекали смо Тита/ У нади чекали/ крај камена темељца/ да прву лопату/ бетона он угради/ Да речју охрабри/ и почне/ велику градњу/ У његовом ходу/ по мосту пријатељства/ били смо стално/ уз њега/ Штафетом мисли/ свака је лопата бетона/ на Ђердапу била/ као његова продужена рука/ … Зато одмора нема/ година је седамдесетседма/ трећи је децембар/ цича је зима/ сви до једног смо на улици/ Тито долази/ Долази/ наш први градитељ/ човек који види/ иза брда/ иза мрака/ и изнад облака/ …Он овом крају/ овом народу/ постави дугу/ и преста/ да киши беда/ Отвори/ нама очи/ и показа пут срећи/ Ђердап два/ већ се гради/ но шта рећи/ пријатељу- другу/ Хвала ти/ за дугу/ за цвет/ за очи/ за бригу/ Ми смо на крову среће/ Јосипе Брозе Тито/ живи нам дуго/ као богатство највеће/ “
Без обзира на све изливе“нежности“, љубави и поштовања, недуго након Титове смрти почела је јењавати кампања вођена под слоганом “И после Тита Тито“. Чини се најдаље у “одступању са почетних позиција“ отишло се тихом игноранцијом иницијативе покренуте 1980.г. од стране трудбеника ХЕ Ђердап да ово гигантско дело грађевинарства добије Титово име:“Хидроелектрана Тито“.
О размерама страдалништва Брозових неистомишљеника сведоче речи које је Предраг Палавестра упутио Титовим “саборцима“ Владимиру Дедијеру и Добрици Ћосићу: “као историчар књижевности који неке ствари не могу разјаснити, поставио сам обојици некадашњих партизанских моћника и бивших Титових миљеника исто питање- зашто су партизани, међу којима су на истакнутим положајима у томе тренутку били и њих двојица, у јесен 1944. извршили у Београду прави покољ српских интелектуалаца, уз истовремено бездушно чишћење Србије од виђенијих људи по свим градовима и селима? …Према непроверљивим подацима у Србији је тада без суда и ислеђења убијено и нестало неколико десетина хиљада људи, што са хиљадама мобилисаних српских младића, који су изгинули на српском фронту, чини ужасан збир побијених Срба у пуној снази и најбољем животном добу. У рату су их убијали Немци, Хрвати и муслимани у усташким јединицама, Мађари, Бугари, Албанци, а на крају и сами Срби у грађанском рату на страни комуниста. Да ли је то била реторзија, “друга фаза револуције“, црвени термидор или напросто геноцид? Чиме се та суровост може објаснити? Тим пре што слична одмазда није касније примењена нигде у Југославији- ни у Загребу, ни у Љубљани, ни у Сарајеву. Једино је, приликом повлачења кроз Словенију, у Кочевском рогу и Блајбургу, без икаквог суда стрељано више хиљада разоружаних четника, љотићеваца и хрватских домобрана, које су партизанима предали Енглези. Историја мора сазнати да ли су за та погубљења постојали спискови или су биле довољне само непроверене доставе; ко је, када и зашто правио те спискове? Једино тако, историја ће бар највиђеније жртве терора и реторзије из проклетства и заборава моћи вратити на њихова права места“. Такав став Комунистичке партије Југославије у односу на Србију има почетних утемељења у Стаљиновој политици, израженој поред осталог у Резолуцији Егзекутиве Комунистичке интернационале о југословенском питању, из априла 1925.г, која под тачком 3. садржи одредницу: “Легенду о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца треба демаскирати као маску политике националног угњетавања од стране српске буржоазије. Ниједан комуниста не сме помагати одржавање те легенде (као нпр.причањем о природном процесу стапања, које тобоже и сам привредни развитак налаже, и томе слично“
Овде се намеће и питање узрока пристајања сународника, суседа, суграђана, рођака, да једни буду џелати а други жртве у истим историјским сценама; такође и питање накнадне готово слепе послушности вођи чије су речи и ћутање (на злочине) обележили једну целу епоху поратног суживота. Да ли је ћутање на злодела вршених у име власти било особена жртва “за бољи род у долазећим временима“? Да заједница мора принети жртву да би просперитет био изгледан? Или је то тек манифестација људске слабости, кукавичлука, безморалност? За прво, фолкорна традиција препознаје обреде жртвовања у функцији давања првенства колективитету који је изнад личности и породице, па била то хајдучка дружина, племе, “класа“, нација.
Из таквих случајева колективног застрашивања поданика, владајући режим црпео је кредибилитет за опстанак, који евидентно није могао прибавити цивилизованим методима владања. Симболички посматрано, идеју је до екстрема развио владар Централно Афричке Републике почев од шездесетих година протеклога века. “Хранити се месом непријатеља“ у интерпретацији сина Жана Бедела Бокасе, значило је добијање магијске снаге: …“Према традицији очевог племена, мала деца не би требало да једу непријатељево месо- биће обузета њиховим демонима и постаће непријатељи. Људско месо може јести само одрасла особа која је ојачала у личним уверењима“
