Према Плутарху, римском краљу Нуми (по предању живео од 753. до 672. године пре н.е.) приписује се увођење установе и реда великих свештеника називаних pontifices, а већ у Првом веку н.е. већина писаца је том називу придавала да не значи ништа друго, него “градитељ моста“ – по жртвама што су се на мосту приносиле, а биле су најсветије и највредније. Надлежност понтифекса обухватала је чување и одржавање грађевине, а изузетна симболика и религијски значај огледају се у чињеници да се код Римљана рушење моста сматрало светогрђем. У Нумино време, за обредне сврхе коришћен је, у складу са важећим пророчанством, дрвени мост склопљен помоћу клинова, без иједног комадића гвожђа- Pons sublicius, који је од Велабра водио на десну обалу Тибра, замењен каменим мостом тек 179. године п.н.е. Како Богдан Богдановић запажа: “Чак и назив врховног римског свештеника (Pontifex = pons + facere) указује на веома специфичан однос Римљана према претходној хијератичкој техници. Кад су се, из разумљивих разлога, пре или после, раздвојиле функције техничког и вантехничког реда, десило се да су негде технички поступци задржали сасвим немотивисане ритуалне сувишности, а негде су, опет, верске функције још увек подсећале на инжењерију. Понтифи су били астрономи и историчари првобитног Рима, а није искључено да су били и градитељи. У структурама архаичког мишљења Египћана, Месопотамаца, Кинеза, Ацтека, онако као и за Етрушћане, једна композитна формација градитељског стручњака могла је бити сасвим нормална. Међутим, већ је Римљанима класичног периода мешање техничког и сакралног морало изгледати прилично неразумљиво. Етимологију речи pontifex, иако очевидну, римски аутори су одбацивали као увредљиво смешну“. Чини се значајним да Богдановићево мишљење дели и Српска православна црква.
У причама о Херкулу наићићемо на детаљ да је осујетио стару праксу жртвовања људи Кроносу. На његов наговор, римске свештенице- весталке отпочеле су са приношењем на жртву људских приказа, материјализованих у рогозом оплетеним луткама са ликом стараца, бацајући их управо са храстовог моста- Pons Sublicius-а у речну матицу. Тацит приповеда у својим “Историјама“ како је особита страва и од тренутне и од будуће пропасти, завладала због рушења дрвеног моста под налетима набујалог Тибра .
Ипак, сматрамо како са макар исто толико преданости има основа бранити тезу о речи potentia- моћ, сила, снага- као извору титуле римског првосвештеника. У супротном, тешко би се, са аспекта поштовања богова, дало разумети Хадријаново рушење Трајановог моста код Кладова, свега пар десетина година пошто је стављен у функцију, изузев можда као израз жеље да не буде оскрнављен од стране непријатеља царства и богова Римљана. Сличном закључку о изворном значењу речи “понтифекс“ водио би и санскртски корен pantha, panthan, path, pathi– пут.
Ако пак пођемо од околности да је у старим грчким веровањима Прометеј од блата створио људе, те да прединдоевропска реч за блато гласи “пон(и)“, смели бисмо управо у томе пронаћи изгубљени смисао израза “пон(т)ифекс маскимус“ за римског врховног свештеника. Баш би тај детаљ могао указивати на разлог боравка свештеника изнад воде при светом чину, што је досад велики број писаца упућивало да у некој форми моста виде корен звања римског верског старешине, мада је дрвена грађевина била тек у посрeдној функцији стварања смесе глине и воде, припремљене да магијским радњама поприми живот. Особито уважавање земног- градивног, односно грађевинског материјала међу Римљанима можемо сагледати и кроз факат да у области зачетка таквог свештеничког звања постоји десна притока Тибра, Палија, чије се име изводи од латинске речи “палус“- блато. Зато налазимо вероватним да римски свештеник понтифекс- посредник између људи и богова- земље и одраза неба у води, своју титулу дугује успомени на стварање живог света од блата оплемењеног сунчевом енергијом. Прихватањем ове тезе, били бисмо у прилици дати одговор и на дилему зашто је Сублицијски мост на Тибру морао бити изграђен искључиво од дрвених делова. Професор Богдановић наводи како Понс Сублициус, вероватно дело неког етрушћанског инжењера, “понтифекса“, из разлога који морају бити сасвим изван контекста рационалне технике, али јој не морају противречити, није имао ни једног јединог металног закивка . Сведемо ли проблем на праву меру- забрану употребе гвоздених односно металних спојки, загонетку ћемо решити кроз веровање да се ради о металу употребљеном као градивно ткиво за град мртвих-Тартар, у којем обитавају безбожници. Такву нам његову слику даје Вергилије у Енеиди, “позорницу казни над злобним људима“ описујући као простор са “металним стубовима и гвозденом кулом што се диже к небу“. Уколико је гвожђе било “резервисано“ за подземни свет, не чини се примереним потреби чувања успомене на стварање људског живота из блата и светлости, доводити то у било какву везу са гвожђем или неким сродним металом-симболом његовог опозита-смрти, овековеченим у појму Гвоздених врата за пределе Ђердапске клисуре на Дунаву.
Враћајући се иницијалној тези, уз ишчитавање дела Албера Камија, посведочићемо како је најмудрији и најразборитији смртник, Сизиф осуђен у паклу јер је “небеским муњама претпоставио благослов воде“ одајући Азопу тајну Јупитерове отмице Егине, заузврат од њега добивши воду за коринтску тврђаву, почаствован малим, али драгоценим наговештајима смисла бесконачног ваљања огромне камене громаде, тиме што је “његово подметнуто раме приањало уз масу прекривену иловачом, а потпуно људску поузданост исказивале су његове руке пуне земље“ .
Врховни свештеник – Понтифекс Максимус имао је дужност тумачења божанске воље и предсказивања, уједно управљајући вршењем светих обреда. Био је на челу свештеничког колегија понтифекса, чији је састав, почев од 14.године цар могао предлагати, без стварних овлашћења Сената да се изјашњава о номинацији. Функција понтифекса максимуса представљала је једну од темељних вредности старог Рима, будући да је била залога верске слоге, са значењем стабилизујућег фактора државног устројства, а у раној фази развоја и чувар обичаја промовисаних у изворе права. Таква звања римских царева забележена су и на две у стену уклесане Клаудијеве ( 41-54.) табле на Ђердапу, две Веспазијанове табле (69-79.), на Домицијановој (81-96.) и три Трајанове табле (98-117) које датирају из 99, 100. и 101. године. Прва Трајанова табла потиче из Прахова, Aque и посвећена је Трајановом градитељском успеху, по преовлађујућим схватањима везаном за изградњу пута, а по нашем скромном мишљењу за окончање радова на подизању великог пристаништа чији се темељи и данас могу видети при изузетно ниским водостајима низводно од Кусијака на Дунаву; друга сведочи о изградњи пута, а трећа о уклањању препрека и чињењу Дунава пловним . Ђердапски пут, на сличан начин као и друга Трајанова табла, био је знатним делом уклесан у стене или ситуиран на дрвеним мостићима који су повезивали неприступачне тачке на десној обали Дунава.
Очито је да су табле римских императора са натписом “ПОНТИФЕКС МАКСИМУС“ у регији Гвоздених врата постављене на местима где су извођени изузетно тешки стваралачки подухвати у градитељском смислу: римски пут на стеновитом неприступачном терену, Трајанов пловидбени канал код села Сип, на Дунаву, у речном кориту 150 метара далеко од обале, Трајанов мост низводно од Кладова, сачињен уз грандиозни подухват измештање тока велике реке, или пристаниште и импресивни зидани град Аквис на Дунаву, пар векова касније опасан бедемима од опеке и камена димензија 850 са 450 метара, на истоку смањујући се на 135 метара, површине 29 хектара. Тиме се сугерише теза о понтифексу максимусу као симболу креативне енергије.
Са значењем везе овоземаљске стварности и божанских, натприродних сила, нарочито од 12. године п.н.е, када је Октавијану Августу као римском императору додељено и звање врховног понтифекса, оно је коришћено за свеобухватну афирмацију воље владара, манифестоване у општим актима, чиме се у потпуном светлу исказује политичка, “употребна вредност“ религије: “И заиста, никад нико није народу доносио особите законе а да се није позивао на Бога, јер иначе не би били прихваћени, будући да мудар човек познаје многе добробити што не садрже очите разлоге који би друге могли уверити. Стога се паметни људи, који ту тешкоћу желе отклонити, позивају на Бога.Тако су учинили и Ликург, и Солон, и многи други који су имали исти циљ“ .
Да су Римљани итекако добро схватали предности оваквог инструмента моћи, уграђиваног у законе, тачно сведочи увод у Јустинијанове “Институције“ из 533. године, када призивајући Бога наглашава да “ царско величанство мора бити и законима наоружано, како би и у време рата и у време мира, могло у складу с правом владати, те да би римски владар изашао као победник и на путу права.“ . По слову 11. Јустинијанове Новеле из 535. године, позивом на исти ауторитет и из истоветних разлога, обновљена је епископија Aкве са седиштем код данашњег Прахова на Дунаву, издвајањем од Меридија, највероватније ситуираног у Дарданији, са посебним циљем борбе против Фотијеве јереси, практиковане од стране епископа Боноса из Наисуса . У то време је већ Divinus Imperator- божански цар преобраћен у Император Деи Грациа – цар по милости божијој, али са овлашћењем постављења патријарха у Константинопољу. Била је то довољна хришћанска залога царске суверености, све док Мехмед Други 1453. године, у Србији упамћен као освајач ђердапских утврђења Голубац и Вишевац, покривен ауторитетом ислама, при пљачкашком походу у храму Свете Софије, није изрекао својим ратницима опомену: “Људи су ваши, камен и земља су моји!“
Старање о календару од стране понтифекса подразумевало је одређивање дана за вршење правосуђа, па следствено томе и одговарајућих јавно-правних овлашћења. Првобитно су Римљани своје рачунање времена заснивали на месечевој години, за 11 дана краћој од сунчеве (354-365 дана). Настојећи да отклоне непрецизности, свештеници су прибегли утврђивању преступног месеца- мерцедонија- сваке друге године, после празника Терминалија, у част бога краја-завршетка, Термина. Том приликом објављивало би се колико ће година бити дуга, обзиром да је четворогодишњи циклус од 1465 дана био раздељен на 355, 378,355 и 377 дана, укупно један дан више од четири сунчеве године, што је нивелисано искључењем преступне године једанпут у осмогодишњем периоду.
Календарски систем приписиван Ромулу, имао је десет месеци, са почетком у марту, посвећеном његовом претпостављеном оцу Марсу, богу храбрости, ратног јунаштва, верности застави и домовини. Име наредног месеца, април, изведено је из језичке одреднице појма отварања, цвата и пролећа, док месец мај дугује свој назив Атлантовој кћери Маји, Меркуровој мајци, којем је следио месец Јуноне, Јупитерове жене. Бројевима од пет до десет означавани су преостали месеци.
Саобразно Нуминој подели времена, уведена су још два месеца- јануар, као почетни, у част Јануса- бога почетка, установитеља цивилног поретка у људској заједници, изворног божанства старог и младог месеца, зачетника догађаја и ствари; као оличење света приказиван је са четири лица, од којих је свако припадало једној његовој страни, о чему сведоче и тетрапилони подигнути уз античку Ромулијану, код данашњег Зајечара. Завршни месец у години постао је фебруар, посвећен Термину, са именом које асоцира на обавезу очишћења. Касније квинтилис- пети месец- добија име Гаја Јулија Цезара, упамћеног и као реформатора календара, од 1.1.45. године пре н.е, по којем година има 365 дана, а секстилис- шести месец- бива означен по Октавијану Августу. Ову праксу покушао је следити Домицијан, дајући своје име дотадашњем октобру, а септембар називајући германиком, у спомен на свој ратни успех, но то је трајало тек колико и његов живот, до 96.године. Првобитно одређивани само у односу на три ознаке за дане- календус, иде и ноне, делови недеље, обичајем преузетим од Калдејаца, именовани су по боговима и њиховим планетарним силама. Понедељак је био дан Месеца, уторак Марса, среда Меркура, четвртак Јупитера, петак Венере, субота Сатурна а недеља Сунца. Посебан респект уживао је дан посвећен Сатурну (Кронос- Време) јер се његов алегоријски значај (ушкопљење оца Урана- Неба) осликавао у околности да време што условљава настанак ствари, те исте ствари отима неограниченој надмоћи неба. На тај начин посматрано, јасно је зашто је знање календара било у искључивом домену понтифекса максимуса и његових свештеника.
Олга Михајловна Фрејденберг мисли да се празници, настали од елемената религије помешаних са старим свакидашњим обредом, разликују од простих обреда тиме што више немају племенски, родовски, већ државни карактер, где постоји прописно организован култ: “Сваки празник је везан за годишњи календар, он и јесте календар радњи а што је прошлост даља, тим више има празника који обухватају, као календар, целу годину, тако да каснији празници постају циклични и отуђени од живог живота, постају потребни пртљаг религије.“ . Но, многи обреди настављају свој архаични живот мимо религије, какав је случај са празником Агреја, обележаваног процесијом и потапањем лутака у Тибру, при чему су на челу поворке ишли понтифекси обучени у црнину, а за које О.М.Фрајденбрег налази да су “представници бивших тотема- богова и архаичних ‘жреца“ .
Титула понтифекса максимуса обилато је коришћена у “профане“ сврхе приликом израде кованог римског новца. Дешавало се доста често да ознака “P М“ требајући да буде сведочанство аутентичности, у ствари прикрива драстично умањење процента племенитих метала у кованицама са именима римских владара. Према истраживањима Милоја Васића, један денар просечне тежине 3,4 грама око 116. године садржао је између 81 и 85% чистога сребра, у време Септимија Севера 50%, а за владавине Александра Севера свега 20 %. Инфлаторне притиске сребрног и бронзаног новца, надоместила је монетарна политика ослоњена на злато тек током четвртог столећа .
И у епохи када се с разлогом могло говорити о христијанизацији Римског царства, почев од Константина (306-337.), коме није сметало да једно од централних места у Константинопољу, основаном 330.године, заузме статуа Хелија са његовим ликом, па све до Теодосија Великог и 379. године односно 383. године и времена његовог и Грацијановог, односно Грацијанове погибије на мосту код Сингидунума, римски цареви задржали су звање Понтифекс Максимус. Разнородни религијски састав римских легија, са очекивањима да ће официјелна верска толеранција бити кохезиони фактор, предодредили су продужетак живота установе политеистичког врховног свештеника, али и реафирмисали тезу према којој, Гибоновим речима казано, признавајући опште користи од религије, Римљани су били убеђени да различити начини богоштовања подједнако доприносе истим здравим циљевима, и да је у свакој земљи онај облик празноверја, који су време и искуство освештали, најбоље прилагођен поднебљу и житељима .
Диоклецијанов, а затим и Константинов савладар, пореклом са подручја данашње источне Србије, Галерије / 293-311./, после борби на Дунаву са Карпима и Јазигима, војевања против Персијанаца, пет дана пред смрт, у своје и Константиново име, као Понтифекс Макисмус, 30. априла 311. године у Никомедији издао је едикт о верској толеранцији .
На релативно толерантан став према хришћанима наићићемо и две стотина година раније у Трајановом писму Плинију /око 113. године/. Одговарајући на извештај Гаја Плинија Млађег о истраживању случајева лица проказаних да су хришћани, овај Понтифекс Максимус износи мишљење да их не теба гонити, но ако буду пријављени и оптужени, онда их казнити с тим да, ако неко порекне своју веру и ако то јавно докаже приношењем жртве боговима, треба да добије опроштај. Трајан даље указује да анонимне дојаве против хришћана не смеју играти никакву улогу при оптужби, “ јер оне стварају најгори пример и нимало не одговарају духу нашег времена“ .
Како Николо Макијавели закључује, римски грађани бојали су се да се не огреше о заклетву много више него о закон, јер су више поштовали божију него људску моћ, али су ипак предзнаке тумачили према потреби и разборито су одавали да поштују религију и онда када су били присиљени да је се не држе, мада су кажњавали онога ко би се дрзнуо да је потцени .
Установа понтифекса максимуса с једне стране је имала благотворно дејство на продужетак трајања Империје, што треба приписати њеној прилагодљивости спољним утицајима, али се она исто тако може с правом означити и као генератор агоније Римског царства, обзиром да је подражавала привид његове моћи и када је оно почело да се излаже, како се испоставило, уништавајућим налетима варвара. Но, она је била обележјем “првог међу епископима читаве хришћанске васељене“ дуги низ векова, за које се време њеним носиоцима с разлогом приписује мисија очувања јединственог европског цивилизацијског наслеђа.
Преставши да буде синоним за цезаропапизам, назив pontifex maximus одржао се и много времена после пропасти Рима, са значењем атрибута за католичког поглавара, али и титуле, такође проистичуће из ознаке за свемоћ, придаване члановима одређених степена херметичких друштава. Исти термин своју трајност дугује изразу “понтификат“ за период владавине католичког хришћанског првосвештеника. Као да се тиме, на начин примерен потреби носиоца моћи да овлашћења црпи из исконске везе човека са Богом, али и са градитељством којим му се приближује, пркоси тези Жилбера Дагрона како је историографија до сада придавала претерану важност “једној скоро безначајној титули“ .
