Осман Пазваноглу /Пазвантоглу/, турски одметник, предводник опозиције против султана Селима Трећег потиче из босанске породице, чији су изданци и његов дед Осман- истакнути учесник турско- аустријског рата 1737-1739, прослављен по борбама у Крајини, и отац Омар Пасванзаде- својевремено ага 31. јањичарске чете и виновник нереда у Видинском пашалуку 1787.г. Рођен је у другој половини XВИИИ века- по једнима 1758 или 1769, по другима 1773.г. Својим активностима обележио је крај XВИИИ и почетак XИX века у регији Ђердапа. Неки савременици писали су о њему хвалоспеве: угледао се на велике људе из првих времена турске историје, био веран Корану, а за циљ је имао једино срећу народа и славу муслиманског имена- у његовој руци правда је била брза и чврста, чиме је код Турака уливао страх и покороност, док је наклоношћу према хришћанима стекао њихову неисказану љубав и поштовање… Његово опхођење према Порти довело је до преседана- потпуно одступајући од система ислама она је приступила наоружавању једног дела српске раје против “мангупа из сопствених редова“. Без обзира на то, османски одметник отцепљењем дела данашње Северозападне Бугарске од власти султана Селима Трећег 1795.г, створио је модел државног устројства спососбног да чини спој између османског царства и балканских националних држава у повоју.
Деловање Пазваноглуових трупа против централне турске власти, од 1794.г, допринело је да Порта донесе одлуку о формирању војске сачињене прво од 8.000 а потом од 16.0000 људи, одакле је био краћи пут до отпора Срба јањичарском терору, што је био почетни циљ устанка од 14. Фебруара 1804.г. Са друге стране, његов покушај да обезбеди савезника за значајније домете своје политике, такође нису уродили плодом. Наполеонови први кораци у раздвајању Срба и Руса састојали су се у отпослању изасланика у Видин, који би наговорио Османа Пазваноглуа да своје трупе окрене против Русије. И сам Пазваноглу, пореклом из Босне, настојао је претходно одобровољити Французе за сарадњу. Тим поводом је био 26.10.1801.г. послао у Париз свог блиског сарадника Недељка Поповића, са предлозима: 1) да свим средствима помогне промене које би влада Француске желела постићи у Турској, 2) дати војну помоћ за преврат у Турској након чега би му се “оставила једна област у којој би поданици живели под заштитом француских закона; 3) уопште, ставља Републици Француској на расположење своје услуге…“. Француски интереси нашли су се на истој линији тек неколико година касније. Али, у време приспећа у Видин француског агента Меријажа /1777-1827./, 1807. године, Пазван Оглу више се није налазио међу живима.
Сима Милутиновић опевао га је у “Боју на Џивџи – бари“ која се одиграла крај Соко Бање фебруара 1806.г: “Џивџи – баро, разглашена фалам’,/ Што и Бања по близости својој/ Завидје ти, не шчекавша на се/ Исту војску разбјену ти мјестом,/ и јунаштвом свуд знатније Сербаљ“,/ Не низ’ де се, кад те вјера виси!/ Срећу кушат захтје Пазванџија,/ Не би л’ славу, побив Србе, стеко,/ Да им врати што ратили на њ’га,/ Особито л’ Карађорђу истом/ И против њег’ једрим чувеноме,/ С прочим Турц’ма кад од стране цара;/ Би рад Осман омиљет довлету,/ и тим спрати мрзав одметника,/ Ил’ да барем награби се свашта,/ Хрт’ма л’ својим… да с’ налови серна,/ Та невиних серпскии дјевичица;/ Јусуфа- ага, ајан Берковице/ Силни јунак, подражач му перви,/ И Гушанцу, као земљак, сходан,/ К том пред својим и Пореч- Алија/ Крџалијам’ с коца и конопца,/ Пак истекар још пиротски ајан/ Рушен- ага, охолче им слични/ Са одбраним то горима самим/ На заповест одређена Турству,/ И прославја самохучна гладног,/ До шест хиљад’ саћукало их се,/ Ама сваки рукам’ спреман/ За мачеве зграбјат обојудне,/ Некмол’ Сербе маловажне склати/ На громилу, јединијем душком;/ Ал’ Добрњац и пауљу чверсти/ С осам стотин’ слободније друга,/ Дочекав их по урвинам’ неким,/ Задаше им маглу и пристраву,/ Да попару таку не изјели,/ Откад који силах припасао,/ И почео крв чоечју љети;/ У Видину једва с’ неки стане,/ Колишно су разагнани плахо./ Те л’ преживјет Пазваноглу јаде/ Чак не мого, већ му приштак скочи/ Баш из длана у деснице таштне,/ Скорпија би отровала с’ њиме,/ То л’ да звјерски сам не љусне главом/ Осман- везир… Цару с’ одапревши,/ И одбранив у Видину своме./ Примјетка: О његовој су ми смерти тако исто у Видину казивали после“ .
У народној епској песми “Вељко под Видином“, на мегдан Милутину Петровићу, Хајдук Вељковом брату, изашао је син Пазван Оглуов, Асан-ага: “Боже мили и богородице,/ Да је коме погледати било,/ Кад удари јунак на јунака,/ У видинском пољу широкоме…“ Према сведочењу савременика, и сам Хајдук Вељко у младости имао је додира с Османом Пазваноглуом будући да је код њега служио као чобанин, да је овај лично ценио Вељка “јер се нико није могао мерити с њим у рвању, скакању и бацању камена“. Отуд могући повод народном песнику за другачије конципирану дигресију у спеву “Вељко под Видином“, да “српски Ахил“ како су га Вук Караџић и Сима Милутиновић ословљавали, није желео делити мегдан са Османовим сином, “са мало познатим јунаком“, већ за ту прилику шаље свога брата- драгоцени детаљ у поимању јуначког кодекса несуђених припадника “истога племена“ на различитим странама историјских збивања почетком деветнаестог века.
Упечатљиви приказ “промене страна“, на начин сродан претходно изнетом, садржан је у опису односа Марка Краљевића и Мусе Кесеџије. Одметник од османске власти “веша цару хоџе и хаџије“ а не би ли то спречио султан му на мегдан шаље хришћанина Марка. Народни приповедач кулминацију измешаних улога уноси у стихове: “Прођи Марко, не замећи кавге,/ ил’ одјаши да пијемо вино;/ а ја ти се уклонити нећу/ ако т“ и јест родила краљица/ на чардаку, на меку душеку,/ у чисту те свилу завијала/ и злаћаном жицом повијала,/ одранила медом и шећером;/ а мене је љута Арнаутка/ код оваца на плочи студеној,/ у црну ме струку завијала,/ а купином лозом повијала,/ одранила скробом овсенијем;/ и још ме је често заклињала/ да се ником не уклањам с пута.“ Кукавички савладавши противника, султанов најамник из реда хришћана у једном моменту изражава кајање: “Јаох мене до бога милога,/ где погубих од себе бољега!“. Ове риме сетио се Иво Андрић и изрецитовао је као одговор /уз појашњење налик овде изнетом/ када га је знаменити филозоф Карл Шмит, шетајући у његовом друштву кроз Париз питао шта мисли о томе што су Немци окупирали Француску. У Пазваноглуовим временима није се могло говорити о неком специјалном статусу хришћана у регији којом је владао, али је страх раширен међу слугама султановог режима, чинио наговештај једног зрака светлости што што ће је, убрзо по нестанку са историјске позорнице сина аге јањичарске чете, источној Србији донети устаници некадашњег слуге његовог, Хајдук Вељка Петровића, за то користећи, попут давнашњега легендарног Марка Краљевића, подршку султанове власти да се Срби, за султанов рачун, обрачунају са побуњеним јањичарима Београдског пашалука. Чак се чини неспорним да је Пазваноглуов суноврат започео подизањем Првог српског устанка када га је велики број војника и официра хришћана напустио прешавши у редове српских устаника, што се испостсавља погубним за Осман пашин ауторитет.
Како то само Свевишњи зна удесити, данас у две суседне области, два суседна града, Видину и Неготину, почивају земни остаци великих јунака, исламизираног Србина Османа Пазваноглуа и Хајдук Вељка Петровића, уз њих и легенда да је Краљ Марко управо ту, између српске и бугарске насеобине, задобивши смртоносне повреде борећи се за султана против хришћанске војске на Ровинама, приспео, по једним на вечни починак, по другима на хиљадугодишњи сан у скривеној пећини “где кажу да и сада живи“ .
Иза Осман паше Пазваноглуа, умрлог 1807.г, не од непријатељске сабље већ “непознате болести“, остала је у Видину џамија, са библиотеком и медресом, коју је подигао 1803. године, истовремено када је уз његову личну сагласност у Неготину саграђена хришћанска богомоља Рожедства Пресвете Богородице, у чијој порти се на вечном починку налазе мошти Хајдук Вељка Петровића, почев од 18.7.1813. Библиотека која носи његово име садржи и 2405 књига из заоставштине породице Пазваноглу, укључујући и мајку Рукије хатун, међу којима су бисери историје градова Јерусалима, Меке, Каира, острва Родос, Јемен, држава Египта, Сирије, па и повест о династији арапских калифа из пера египатског аутора Ал- Сујути-а; следе историја Севрне Африке, Ибн Халдунова историја Арапа, Персијанаца, Бербера, мноштво рукописа из исламског права, преписи Корана …
Као нигде у свету, Пазваноглуов исламски молитвени храм на својој највишој тачки нема традиционални полумесец и звезду, већ стилизовани врх копља, по једнима из жеље овога владара да искаже своје јаничарско порекло и независност од султана, а по нашем скромном мишљењу као стари аутентични симбол кључа разумевања судбине човечанства, попут Херодовог копља за које су Јевреји веровали да крије тајну магијске моћи садржане у крви изабараног народа, што га је Гај Касије Лонгин, потоњи преобраћеник у хришћанство, употребио да прекрати Христове муке на Голготи.
