Мизар (арапски:коњ) име је звезде која се налази у руди Великих кола
Између Прахова и ушћа Тимока, на око 0,5 км узводно од Радујевца, на потезу Карамизар, налази се мање утврђење, димензија око 60 џ 60 м, које је први приметио Ф. Каниц. Сондажним истраживањима спроведеним 1960. године константовано је да утврда има квадратни облик, димензија 50 х 50 м, са истуреним кружним кулама на угловима, од којих је једна ископана. Бедеми каструма су различите дебљине и рађени су од камена у доњим, и комбинацијом камена, опеке и малтера у горњим зонама.
На основу налаза покретног материјала и елемената војне архитектуре, као и на основу технике изградње која је примењена, фортификација је опредељена у период четвртог до шестог века.
Током археолошког рекогносцирања 2016.г. музеј Крајине консттаовао је за Карамизар ДА ОСТАЦИ АНТИЧКОГ УТВРЂЕЊА ЛЕЖЕ НА ЗАРАВНИ ИЗМЕЂУ Радујевца и потеса Насип, површина око 2 ха; приликом рекогносцирања регистровани су дислоцирани камени квадери, опека, и комади малтера. Културни слој од остатака римске опеке и малтера јасно је уочqив у профилу земљаног пута који спаја источни део локалитета са обалом Дунава /према: Кратак извештај о археолошким рекогносцирањима десне обале Дунава од Кладова до Прахова, аутори Гордан Јањић и Огњен Младеновић, Баштиник бр.22 Неготин 2021.
На делу територије у античким временима под доминацијом Трачана, област данашњег Прахова на Дунаву, још живи легенда о, приликом повлачења римских легионара са овог подручја, на брдашцу надомак села закопаној статуи златног коњаника у природној величини. О томе С.М. Јовановић пише, поводом покушаја трагача за благом да ископом десетина кубних метара земљаног слоја на месту ’’записа’’ уз које се вековима слави Спасовдан, дођу до античког блага: ’’Праховљани кажу да су Римљани пред пропаст царства, зартпали у прахову златног коњаника у природној величини; за њим су наводно трагали и Немци- начинили су чак и мапу где је статуа била закопана, али их је пораз у Другом светском рату омео да је ископају ’’ (’’Вечерње новости’’ 19.7.2006, с 16).
Арапи су две звезде – Мизар и њеног пратиоца –Алкор звали ЈАХАЧ И КОЊ, СА ИСТИМ НАЗИВИМА ПРИСУТНИ И У НЕМАЧКОЈ ИСТОРИЈИ
Обред којим су жене призивале љубавне чини састојао се од одласка на поток што тече у правцу исток- запад, и то пре зоре, са теглицом меда и струком босиљка у руци. Пошто се поток опкорачи и поглед упре ка истоку, босиљком се прелази по води уз изговарање речи:… “Света Марија ставила ме у сребрно корито/ и прала ме, и прала/ Ни такву ме није оставила./ Стављала ми на главу месец сјајни,/ на прса бљештаво сунце,/ на рамена две звезде Данице,/ на леђа ружу прекрасну,/ по наручју и бедрима ситне звезде,/ да цео свет гледа у њих,/ а са још већим жаром он…“
На праисторијском амулету од бронзе пронађеном крајем протеклог столећа на обали Дунава у ђердапском предворју, код Старог Костолца налази представа Посејдона у виду коња, животиње коју је по легенди управо он створио. Дивни бронзани коњ из другог века пронађен је на Дунаву, локалитет Дијана, као и фигура Нептуна са делфином на руци. Коњ има значајно место и у персијском предању. Када је Пурушасп на наговор злих духова покушао уништити пророка Ахура Мазде- Господара мудрости, тако што би био смрскан под ударом копита побеснелог крда “коњ са најснажнијим копитима и жутим ушима беше први. Пође први, пре челног коња, и заустави се пред Заратустром. Чувао га је целог дана, држећи остале коње далеко од њега. Дошавши први, оде последњи“. Родоначелник породице Спитама, из које потиче Заратустра, био је Хаекатаспа-“перач коња“. И први изасланик Ахура Мазде праведни Сраоша, преузевши од сунчаних божанстава знамења оружје и коње, бива светом ношен од четири блистава ата без сенке, “бдијући над уговорима Лажи и Светога Духа“ .
Платон у “Федру“ описује наднебески свет идеја, доступан не чулима већ путем умног разматрања, који походе Зевс, војска богова и демона и поворке душа које ту бораве већ пре своје земаљске егзистенције: “Душа пре рођења личи на возара (= ум) који управља двама крилатим коњима (= срцем и вољом). У богова возар и оба коња су добри и племенити, а код људи возар има људску природу, а од коња један је леп, добар и племенита порекла (= срце), а други има супротне особине (= воља). Душе у својој преегзистенцији прате богове у поменутом обилажењу, али се само одабране могу за тренутак уздићи са боговима у онај наднебески свет, и ту се, гледајући идеје, нахранити истином, па се вратити на своје место. А која се душа “кривицом возара“ напуни заборава и злоће, та губи крила, пада на земљу и улази у какво тело.“ .
Управо на делу завршетка пута бистре воде, потичуће из извора смештеног у посуди блид по којој носи почетно име Блидерија, пролазећи каскадама низ подручја Алисар са изграђеним млиновима, чија је заштитница нимфа Егерија, у близини античког насеља Егета, и данас се својом лепотом размеће висока прелепа стена са ликом коњске главе. Као да подсећају на дивну приповест о Хиполитовом страдалништву, када је возећи коњску запрегу, лажно оптужен од Афродите, по Посејдоновој наредби страдао под копитама, из водених таласа насталог, разјареног бика. Ипак уз Дијанину помоћ, Хиполит бива враћен од Капије смрти и предат нимфи Егерији да, симболизујући светлост која се прелама кроз бистру воду, уз њу живи непознат и усамљен под именом Вирбије. Хиљадама година касније, неуморни трагачи за античким златом у окружењу Егете, данас Брзе Паланке, и даље настоје да приче о вретену од злата- Амфитритином обележју, златној преслици на којој је Суђаја испрела нову нит Хиполитове судбине, и златним колима којима је јездио овим пространствима, преточе у стварност. Ако су у бику персонализована начела правде у датом случају била злоупотребљена вољом једног бога, онда је разумљиво инсистирање на “усамљености и непознатости“ одређеног вида божанског милосрђа, исказаног превазилажењем слабости својствених нижим бићима, ношеног пламеном Дијанином светлошћу до злом неукаљаних водених пространстава. Што се трагача за златом тиче, занимљиво је да се у источној Србији, као индикатор места налажења племенитог метала, земаљског израза светлости, и данас користи траг ватре остављен у пепелу сагорелог дрвета: “Уочи дана одређеног за копање, на месту на коме се по предвиђањима налази закопано злато, трагачи тле засипају пепелом у кругу од два метра. Сутрадан се означено место проверава утврђивањем да ли је у њему отиснут нечији траг. Уколико се пронађе отисак људског стопала, ту се не сме копати, да неко не би настрадао. Ако се појави животињски траг, може се слободно копати, али тек пошто се на том месту закоље животиња коју ће копачи потом испећи и појести. Приношењем жртве, више силе би биле задовољне и допустиле да се злато пронађе“ .
Присутво, како каже Платонов извор, врховног божанства Атлантиђана, Посејдона у регији Ђердапа уочљиво је још на једном примеру. Због љубави са њим, љубоморна Атина је Медузу претворила у крилато чудовиште, способно да људе преображава у камен. Када је Персеј убио Медузу, из њеног тела изникла су Посејдонова деца- крилати Пегаз и Крисаор. Камеја са приказом Медузе из Трећег века нове ере, заједно са фигуром Нептуна-Посејдона, представљеног са трозупцем и рибом у руци, нађени на локалитету Дијана код Караташа, сврставају се у најлепше експонате Археолошког музеја Ђердапа у Кладову, живо нас подсећајући како је Медузин убица Персеј, син Зевса и Данаје и праотац Персијанаца, показујући њену одрубљену главу, окаменио Посејдоновог сина Атланта, преобразивши га у планину Атлас. И овај Медузин лик има сплет змија, симбола хтонских сила, које се до данас доживљавају као бића која комуницирају с људима. У селу Волуја, ђердапско залеђе, још 2006. године живи старац који “познаје њихов језик“. Како се овде верује, он има моћ наслеђену од предака, да звиждуком дозива змије или да их одагна уколико населе нежељено место.
Посејдоново обитавање на Ђердапу овековечено је именом горостасне дунавске хриди, ситуиране на месту које означева почетак краљевства Гвоздених врата- Баба кај- коњи, принчеви подземног света, како се назив даје протумачити путем прастарог влашког говорног извора.
