1931.г. Издавачка књижарница Геце Кона Београд публиковала је у едицији “Библиотека за правне и друштвене науке“ историјско-правну студију др Илије М Јелића Трагови гостинске обљубе код нашега народа. Професор кривичног процесног права Тома Живановић у предговору је указао да је “сазнање рђавих народних обичаја и празноверица, једна од претпоставки за успешну превентивну борбу против криминалитета“. Предмет Јелићеве студије је упражњавање обљубе над женом у кући у којој је примљен као гост. Навео је низ примера, на основу исказа сведока или починалаца. Тако тврди да му је извесни Милош Ђорђевић “једном приликом /10.6.1930/ рекао да је као окружни начелник службовао у тринаест округа предратне Србије и да је интересујући се за народне обичаје и морал у народу дознао по казивању мештана да је гостинска обљуба раније вршена у Ваљевском, Чачанском, Пиротском, Пожаревачком и Крајинском округу“. Наводи и да је Војислав Илић-Млађи “ у више махова говорио 1930, да се обичај гостинске обљубе, у време његовог службовања у Ћупријском првостепеном суду, 1910.г. местимично одржавао у неким крајевима села Жидиља, Срез деспотовачки, Обчаст моравска, нарочито међу влашким елементом“; такође да је један учитељ- Филип Митровић- говорио да “такав обичај још и сада постоји међу Власима у Хомољу, и да је он још као млад учитељ био нуђен при преноћишту од домаћина да му домаћинова кћи за ту ноћ прави друштво“ (1931, 99)…
Илија Јелић наводи као могуће побуде гостинске обљубе следеће: 1.да се госту укаже што већа пажња, нарочито ако је у питању угледна личност 2.ради добијања деце, уз то што лепше и здравије, 3. у циљу стицања пријатељства и наклоности угледнијих људи, људи од моћи, власти и утицаја, да би се у случају потребе могло искористити њихово познанство, 4. из користољубља- гост би остављао бакшиш, 5. У знак захвалности за учињену услугу, 5. из уверења да “тако ваља“, такав је обичај, 6. “да се окуша чврстина карактера и верност своје жене“, 7. из јаке, сувишне сексуалне похотљивости и “необузданости полнога живота“.
Код аутора “Трагова гостинске обљубе“ нема ни наговештаја анализе околности случаја, структуре и повода доласка “госта у кућу“, изузев што се у набрајању побуда примећује да то могу бити “угледни или људи који какву услугу могу учинити“. Ако изузмемо наведено, у време моногамије, морало би се питање сагледати из аспекта односа “гост“/конзуммент/- “домаћин“ /давалац пристанка/, какаве су домаћину опције на располагању. Евидентно је да жена у оваквој пракси има положај близак ропском, или карактер ствари имајући у виду да њена аутономија воље није релевантна за исход “гозбе“. Правничком терминологијом случајеви омогућавања “гостинске обљубе“, уколико нису на делу нека психосоцијална девијација или проституисање као корупција, подводиви су под појам крајње нужде, резервисане у кривичном праву за очување добра веће вредности: под претњом пљачке, насилничког понашања већих размера. Чињењу страха оправданим доприносиле су и масовне појаве хајдучије у крајевима које је Јелић означавао као “жаришта гостинске обљубе“-Хомоље, Ћуприја, Крајина… Новински ступци у првој тећини 20.века пуни су таквих случајева, уз “обавезно“ коришћење “гостопримства“ домаћина за ноћење, скривање од потера, планирање похара односно “казнених експедиција“ ради отимања плена. Кривични законик за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца од 27.1.1929, параграф 25 предвиђао је: “Неће се казнити ко учини какво дело да од себе или кога другога отклони истовремену, на други начин неотклоњиву нескривљену опасност за живот, тело, слободу, част, имовину или које друго добро, ако је повреда коју је он тим делом учинио, није већа од опасности“.
Подређеном положај жена био је свакодневица, са дубоким коренима у далекој прошлости . Још је Жичка хрисовуља /око 1220.г./,чл.20. 21. регулисала да жена која би мужа самовољно оставила- напустила, а нема сопствено имање, подложна је телесној казни “по извољењу мужа“; ако муж већ кажњену жену није хтео да врати у свој дом, онда може да је прода куда му се буде свидело. (Теодор Тарановски Историја грађанског права Београд 1996). Мимо писаних закона, жене су обичајним правима неретко излагане “посебном режиму уласка и опстанка у новој заједници“, какав је случај био у Петровом Селу код Кладова, до четрдесетих година протеклога века. Како је Мирко Барјактаровић забележио у раду публикованом у Гласнику Етнографског музеја 1960.г: “до пре двадесет година девер је спавао прве брачне ноћи са младом…обичај донет из Црне Горе“ (1960,150). По истом истраживачу, старији људи у Петровом селу памте да се при крају 19.века десио случај да је један муж-Петросељанин, одсекао нос неверној жени- “таман онако како се радило у завичају његових предака“ (1960, 133). Из Црне Горе донели су и навику да жена треба више да ради него мушкарац: “то се гдегод и данас може осетити“ (Барјактаровић, 1960, 133).
Шпиро Вуковић у књизи Неготин и Крајина (Неготин 2021), с.14-148, износи сведочење из почетка шездесетих година, село Плавна: “…Ја сам пре овог свраћања долазио још пар пута…тако да ме је познавао и знао је да сам председник суда,а приметио сам и да је познавао Божу Лукића, који је био шеф Уреда за катастар у Неготину. Наравно да су наше функције обезбеђивале његов посебан третман према нама…За то време једна жена коју сам и раније виђао у кафани је служила пар осталих гостију, те га је Божа упитао да ли је то његова супруга. Одговорио је позитивно и додао да се она за њега преудала пошто га је убио пријатељ да би добио награду, јер је за њим као хајдуком била расписана велика награда. Пошто сам сазнао да се радило о Бабеићу, замолио сам Тозу да нам се жена придружи да бих је нешто питао… Дошла је без поговора, он је рекао да ће прискочити око гостију, представио нас и оставио је у нашем друштву… Пре но је почела да о томе говори, поводом Тозиног откривања чија је она била жена, рекла је да он мора свакоме да се похвали како је наследио Бабеићеву жену…Бабеић није имао потребу да врши разбојништва да би дошао до средстава за живот, довољно је било да одређеном газди пошаље поруку шта и по коме да му пошаље и ту није било поговора. Штитили су га бројни јатаци и углавном су то биле жене… Са сваком женом која му је била јатак, а међу њима је била и она, Бабеић је био у љубавној вези… “Да “везе“ нису биле засноване на сагласју актера, илуструје једна новински извештај листа “Време“ од 11.10.1931.г., о исказу удове истога хајдука – Ивана Бабејића, Ане Бабејић: “Иако су ме тражили неки богатији младићи, ја сам се удала за њега јер је претио да ће ме заклати“.
О “добрим старим обичајима“, “умилостивљењу демона и сила небеских“, много столећа далеко од дивљаштва беспредметно је говорити на начин да су они потпора “у обичај промовисаној“ гостинској обљуби у 20.столећу. Као беспризорна аномалија забележен је случај из 1946.г. у селу Ошљане, у време комунистичке власти, да је организована акција “спречавања демонских сила да опште са људима: протеривања змаја“ (Маринко Пауновић, Ђердап и Тимочка крајина 1970, 817-818): “Тридесетак људи једне ноћи приђе врачаревој кући… зграбивши преплашену девојку одвукоше је на поток и бацише у дубоки вир …јер по народном веровању они који одржавају везу са змаjeм живе у нечистоћи, и ако их неко преваром или силом окупа, змај им више не долази…“ … “У змајеве се претварају змије, корњаче и рибе које доживљавају дубоку старост, а да их људско око никад није видело (Пауновић 819)… Змај се иначе појављује ноћу, као огромна крилата змијурина и слеће на кућу где живи момак или девојка. Ту збаци змијску кошуљу са себе и за трен ока претвори се у дивно људско биће и проводи љубавну ноћ. Пре зоре изненада с еизгуби, одлети кроз прозор или оџак. Млади којима долази змај брзо слабе и вену. Постају чудно повучени и болесни од љубавних доживљаја. Њих једино родбина може спасити јер када се утврди веза са змаjем, чувајући тајну настоји да се змај уништи или протера (Пауновић 818-819).
По увреженим веровањима из давних времена “змај може имати и људски изглед – понекад се он претвара у лепог момка који се хвата у коло, али међу људима остаје само до подне, јер му после тога поново порасте реп. У народу се верује да се змај плаши магијских биљака – линцуре, кокотца и чемерике. Зато у „сезони“ змајева девојке су увек код себе имале венац или стручак бар неке од тих биљака – веровало се да их оне штите од злих сила– змај се у њих неће заљубити, неће им ноћу долазити на љубавне састанке, нити ће их отети.“ (По публикацията работи: Румјана Панајотова https://bnr.bg/sr/post/100154682/sezona-zmaeva-narodna-verovaa-i-pesme). У митском памћењу житеља Јабуковца лек који је неман одвраћао од запоседнуте жене је травка, у влашком изговору „Нпушката“, са пренесеним значењем “убиствена“. Девојци која се није удавала због ноћних сеанси са змајем , након силних њених молби и угађања, змај је показао чаробну биљку, моћну да их раздвоји. Таква травка постоји по брдима од Јабуковца према Мирочу, карактеристична по томе што формира зељасту стабљику без врха- “чији су и почетак и крај исти“.
Чак и митска прошлост говори о насилничкој “гостинској обљуби“. Како је забележио Никола Ђорић у “Скаски о џину Јакомиру“ 1900.г.: “Страхота напастан беше и с његова беса и страха дрхташе земља а небо саблазнише недела плаха. Из двора сјајна у Вратни излеташе на све стране: људе у пљачки убијаше и ждераше момке избране; жене и чедне девојке развратом срамотијаше, једино њих крвожедан у животу остављаше. Многе умрети вољаху нег’ трпети силу му грубу“.
Гостинска обљуба остаје као сенка на образу прошлости, никако као анахрони обичај, “део фолклора ван домашаја макар и зрна морала, хришћанских назора и цивилизацијских вредности“ – како га изобличени разум корифеја сензационаллизма радо приказује.
