Није тешко сложити се да је економски атрактивна делатност проституција била, почев од оне најприземнијег нивоа резервисаног за сиромашније слојеве, до “звезданих висина“ какве су досезале куртизане калибра Родопије/ Родопис, из шестог века пре нове ере.
За Римско царство смело би се тврдити да је један од разлога његове пропасти била декаденција у коју су народ увели владари са најнижим моралним и људским вредностима, представници “осветника силовитих неуких и неспособних“ који су своје деструктивне потенцијале здруживали са исто таквим челницима елитних легија. Тако је Нерон /54-68/ успео саградири борделе на обали реке и у њих доводио патрицијске жене “да га маме из улаза“. Још је грознији пример Елагабала /218-222/ који је “у Римско царство донео сексуално настране обичаје из Мале Азије; страст Елагабаловог живота била је жеља да постане жена- он се проституисао испред римских бордела носећи перику“. За разлику од њега, неке жене чије се порекло или део живота везују за продају љубави имале су битну улогу у историји античког Рима. Хришћанска светица Јелена, мајка цара Константина, рођеног у Наисусу, супруга Констанција Хлора, била је крчмарева кћер. Њихови опоненти су чак тврдили да је ова девојка “једна од узгредних лагодности које је нудила крчма њенога оца, те да је редовно, уз незнатну новчану надокнаду, стајала на располагању посетиоцима. Тек касније, када је Јеленин син преузео власт, постала је најобожаванија жена у царству“. Највећи број проститутки, којих је у Трајаново доба у Риму било 32.000, навођене су на продају тела услед ропског статуса, сиромаштва, злостављањем у малолетничкој доби, а њихов живот често је окончаван уз изражене психичке поремећаје и полне болести. Поучни коментар на тему мотивације бављења најстаријим занатом даје римски комедиограф Публије Теренције Африканац средином ИИ века п.н.е. у комаду “Девојка са Андроса“: “Из почетка је живела скромно, оскудно и тешко, зарађујући за живот преслицом и разбојем. Али, када је наишао љубавник нудећи цену, један а затим и други, она- пошто људска природа увек више воли задовољство него напор- прихвати понуду, а после поче и са послом…“ .
Енциклопедија Британика наводи да су најчешће издвајане из остатка заједнице – у старом Риму од њих је захтевано да се облаче на препознатљив начин, по јеврејском закону само је странкињама допуштено проституисати се, док су у предратном Јапану биле приморане живети у посебном делу града.
Законоправило Светог Саве сачињено око 1220. године садржало је у оквиру поглавља 48 посебне одредбе “о наложници /22/, о прељубницама /26/, о свештениковој кћери која шири блуд /28/, о онима који чине блуд са мушким полом /42/“. Муж може оправдано отпустити жену и мираз сачувати ако за прељубу неко говори против ње и докаже се да је истина, ако са странцима пије у крчми или негде другде, ако без мужевљевог допуштења изван своје куће преноћи а да то нису њени родитељи. Мушкарац који зна да му је жена прељубница а неће је отерати, мора бити кажњен. Жена може напустити мужа и задржати брачни поклон и мираз уколико настоји њену целомудреност да усмери на прељубу. Очито је у старом српском праву, поред цркве, породица са институцијом брака била стожер државе. Чини се значајним, са аспекта околности да је регија Гвоздених врата са подунавским Кладовом знатним делом средњовековног доба потпадала под византијску власт, да је византијско право сматрало сваку полну везу ван брака кривичним делом, кажњиву световном казном. За разлику од њега, Душанов законик не садржи такав став, по мишљењу Ф.Тарановског препуштајући питање одговорности очевидно црквеном суду и црквеној казни, изузев случаја блуда властелинке и поданика.
Сурова стварност продавачица љубави тема је хиљада дела књижевности, ликовне, филмске уметности. У пар стихова она се може Брехтовим пером сажети: На пијацу љубави сам дошла – седамнаест имала сам тад. И, господо, кроз свашта сам прошла.
По питању утиска које су Српкиње остављале на странце илустративно је запажање мађарског глумца Габора Егрешија из 1850.г: “Српкиње су доста лепе у лицу и стасу, али лице, очи и обрве још страственије боје него Туркиње, а отров ових боја их за неколико година не само остари, него им одузима и људски лик. У целој Србији се не може видети ниједна времешна лепа жена. Све су праве вештице, пратиље и дворске даме Хекатине. О необичној лепоти и навикама Румунки/Влахиња североисточне Србије др.Стеван Мачај записао је следећа запажања: “Између жена находе се доста жена са правилним цртама, које би се могле упоредити са старим римским лепотицама. Особито мора сваком посматрачу у очи пасти што су код Румуњанке мале руке, али уопште мале ноге са правилно развијеним листовима. Доиста се мора чудити откуд ова аристократска својства ногу код ових планинаца, код којих би требало да се са вечитим пешачењем и пентрањем по планинама ноге сразмерно још развијају. Додајте још лепоту здравих зуба, правилно скројених уста и очију пуних ватре и живости и ето нам типа старе Римљанке. Но нажалост код њих лепота неисказано брзо вене, чим ова трипут роди, правом бабом постаје. Почем, и код њих постоји обичај да младићи много старије девојке узимају за жене, то ваљда и служи поводом што мужеви у најлепшој мужеској снази траже код млађих задовољење својих страсти. Поред стања душевног изображења на друштвени живот јако упливише начин живота. Овај условљава благостање, сиромаштво, развратност и злочин. Из ових се порађају друштвене и телесне болести“.
Управа кнеза Милоша Обреновића повремено је доносила одлуке о кажњавању лица која одржавајући везе са “сумњивим женама“ угрожавају сопствене породице. У службеној преписци народног суда налази се обавештење од 1.6.1833.г: “По налогу вашем усуђујемо се одговорити да је Тома Стојковић више пута код курви затицан, да је с курвама живио, њима своја добра раздавао и због тога вечну распру са својом женом имао и њу презирао… губернатор Наије изволио је заповедити да се на Тому мотри, не би ли се гди код курви у’ватити могао. По оваквом налогу Тома је у’ваћен код Катарине покрштенице /Несибе/, доведен под апс и други дан по устменом решенију њиовог сијатељства са 25 батина наказан“. У одређеним ситуацијама нове власти исказивале су одступања од првобитних гестова, као у случају београдске блуднице Насте. Она је маја 1831.г. протерана из Београда, да би је поречки капетан “чрез недостатака службе“ у Фетислам отпослао. Већ после неколико дана Поречки магистрат умољавао је Сулејман Агу из Аде Кале “да би ју нам ипак натраг повратио“. Проблем недоследности у одржавању такве казнене политике допринео је да се проституција развије у уносан посао, од којег су користи имали и непосредни организатори и њихови покровитељи. Сам кнез српски, својим личним примером у раскалашном животу на известан начин афирмисао је двојне аршине као врховни принцип у тзв. првобитној акумулацији капитала у коју су српске велможе бескрупулозно загазиле.
Хроничар каже: “Развој проституције потпомагала је и корумпирана власт и лични интереси, па општинска полиција није изражавала спремност за обављање једног таквог деликатног посла, као што је надзор над проституцијом. Уствари ‘тражило се да проституција као једно друштвено зло и даље остане, а да се не примети да је има’ а изнад свега стајали су интереси општинских кметова, одборника и преосталих чиновника, у спрези са механџијама, кафанџијама и газдама јавних кућа“ .
Кривичним закоником Краљевине СХС/Југославије кроз заштиту јавног морала санкционисане су следеће радње: ко из навике или из користољубља иде на руку вршењу блуда казниће се строгим затвором до две године; ко женско лице које блуд проводи у виду заната искоришћује, казниће се строгим затвором и новчано; казниће се робијом до десет година ко подведе лице млађе од осамнаест година, ко подведе своју жену, кћер, сестру, унуку или лице поверено његовом старању или надзору, ко какво лице ради блуда одведе из његовог завичаја или пребивалишта у друго место и тамо га остави или другоме преда; ко какво лице ради блуда одведе у иностранство или га ради тога другом преда или се ради тога с ким удружи, казниће се робијом до петнаест година“. Под блудном радњом подразумевана свака радња којом учинилац иде на задовољење своје телесне похоте, прописивао је законик.
Здравствена заштита проститутки била је минимална, далеко од потребног нивоа а хигијенски услови у којима су радиле очајни. Контрацептивна средства скоро да нису била у употреби. За прекид или спречавање трудноће најраспрострањенији је био метод трљања- “Жена се постави у лежећи положај савијених колена или вертикално уздигнутих ногу уза зид или неки вертикални предмет. Трљачица завлачи средњи прст у вагинални отвор, подиже материцу, а другом руком врши снажан притисак одозго на стомак тако да гњечењем долази до крвављења а са тим и до избацивања плода; постоје трљачице које у грлић материце завлаче прст са дугачким ноктом, чиме буши фетус труднице, изазивајући крварење; у употреби као инструменти за уништење плода налазилис су се вретена, жице од бицикле, шила, игле за плетење, отровне трава и корења белог слеза, мушкатле… којима се нагриза зид материце; затим сокови од печурака, бобице, длаке дивље свиње…“. Познате су биле и методе стављања врелог црепа и облога на стомак, парење материце врелом водом. Овакви случајеви на тлу североисточне Србије бележени су и седамдесетих година двадесетог века.
Комунистичке власти “патентирале“ су излагање пошасти принудне проституције као метод “преваспитавања“ наводних опонената- “народних непријатеља“ у доба када је “на слободи била већа робија него на робији“, како сведочи једна од заточеница женског логора у Рамском риту, у близини Великог Градишта, потом у пожаревачкој Забели. У Рамском риту, мада излагани уништавајућем физичком раду, ускраћивана им је и вода, а за ручак за 306 заточенице одобравана је употреба шест главица купуса. У исти канал биле су принуђене мокрити и пити воду, док су им пијавице исисавале крв из ногу. Отуд би следили премештаји у Забелу, у “делукс“ услове, где је управитељ /наравно и “одабрани посетиоци“/ имао привилегију сексуално се иживљавати у свом “харему“. Девојке су претваране у старице, отпадали су им зуби, обољевале су док су им стизале вести да су их се одрекли деца, мајке и мужеви, јер су постале народни непријатељи. За оне које нису допале робије, оданост “народу и држави“ понекад је доказивана пристајањем на проституисање са особама које им пошаљу инспектори УДБ-е, одакле су “окретније“ међи њима успевале стећи повлашћени статус, нарочито ако су уз то радиле и цинкарење својих ближњих.
Према сведочењу В.Стијовића врбовање информатора, доушника СДБ вршено је и уценама и поткупљивањем, а мноштво људи су несвесно сарађивали са службом преко оперативаца или сарадника. Употреба “лаких жена“ била је омиљени метод удбашких главешина. Посебну врсту оданих сарадница чиниле су одабране припаднице лепшег пола, укључене у “системску“ проституцију. Уличним жаргоном казано, полиција и страначки прваци намештали су их заслужним функционерима, да би поред задовољства на страни корисника услуга допринеле и бољем информисању, неретко и уцењивању или компромитовању непослушних кадрова. Новинар “Политике“ Мирослав Лазански о свом боравку у Букурешту поводом интервјуисања румунског председника износи детаље: “Сместили су ме у хотел у центру града где иначе одседају партијски гости. Увече су ме водили на вечеру у хотел “Атена Палас“, сјајна грађевина у стилу најбољих хотела, где је у подруму био “валутни бар“, где се све плаћало у девизама и где Румуни нису могли да уђу. Домаћин вечере био је војни изасланик Румуније у Југославији, пуковник Манеа… После рушења Чаушескуа сазнало се да је хотел “Атена Палас“ био, заправо, једна од главних испостава румунске обавештајне службе Секуритатее. Сваки од 350 запослених у том хотелу, од чистачице до директора, били су делатници обавештајне службе, телефонисти, десетине девојака које су се мотале по холовима ресторана, уметнички типови који су нешто као живо дискутовали у бару, сви су радили за Секуритатеу… На крају вечере у част југолсовенског новинара који треба да интервјуише румунског председника, женска плесна група попут париске “Крејзи хорс“ имала је наступ. Пуковник Манеа нетремице ме је посматрао и у једном моменту онако дискретно ми шапнуо: ‘Само реците, која вам се свиђа’. ‘Пуковниче, ма добре су све, али мислим да би то био погрешан потез у мојој каријери.““И ја тако мислим’, сложио се искрени добри пуковник Манеа…“
Србију је почетком деведесетих година задесио пљусак кабаретских играчица, “ритмичких гимнастичарки“ са подручја бившег СССР-а. Многе су имале мање од осамнаест година када су постале “професионалке“ на раду у кафанама, клубовима, баровима, нарочито на тлу захваћеном ратним дејствима у бившој Југославији. Јагма за “пословном пратњом“ увела је и праксу давања новинских огласа којима се, бираним речима, траже особе “ведрог духа, са позитивним ставом нарочито према клијентима, маштовите и креативне, способне да оживе своје идеје“.
Мноштво декларација, конвенција, препорука, протокола, попут Конвенције о спречавању трговине људима и експлоатације проституције/1949/, Конвенције Савета Европе о борби против трговине људима /2005.г. ратификована у Србији 2009/, Препоруке Парламентарне скупштине Савета Европе Но.1325 /1997/ о трговини женама и присилној проституцији у државама чланицама Савета Европе, Но.1610 /2003/ о миграцији повезаној с трговином женама и проституцијом, Но.1663 /2004/ о кућном ропству, служењу, девојкама за помоћ у кући и невестама нарученим поштом, тек су капи у мору безакоња, чини нам се систематски латентно стимулисаног неморала на свим лествицама друштвене хијерархије. Корак даље начињен је усвајањем Стратегије борбе против трговине људима у Републици Србији 2006, са циљем перфектуирања правног амбијента за превенцију, сузбијање, кажњавање учинилиаца дела трговине људиме али и заштите њихових жртава.
Поред неприхватљивог степена угрожавања јавног поретка спрегом са организованим криминалом, данас је на сцени и бављење овим занатом по аутономној одлуци делатница, зарад стицања новца или других погодности типа лепршавог животног стила, укључујући високошколске дипломе, добијања или очувања сталног запослења и напредовања у каријери уз коју је проституција допунска делатност. Изузев моралне осуде, њихова слобода избора ничим се не доводи у питање. У таквим случајевима друштву једино преостаје проблем начинити диференцијацију у односу на злоупотребе па и злостављања од стране особа са функцијама или статусом који им омогућују “усмеравати“ понашање “продавачица љубави“, познатијих у јавности под именима која не одражавају позадину приче- “успешне пословне жене“, “естрадне уметнице“, “заштитна лица“, “маскоте“, “манекенке“, “фото модели“, “хостесе“… Међутим, у систему у коме се корупција, са слоганима “спонзорства“, “промотивних активности“, “увиђавности“, “помоћи неукима духом, не и телом“, “амбасадора толерантности“ прећуткује, јер одржава на површини читави естаблишмент “ружних, прљавих, злих“ аутсајдера, између светлости и мрља не праве се разлике. Отуд насушна потреба за реафирмацијом целокупног система позитивних друштвених вредности у заједници која претендује на сигурну будућност.
***
Улога државе често се у пракси сводила на немог посматрача свеопште отимачине људског достојанства. Тако и заступници јавног интереса завређују свестране анализе по питању њиховог проституисања срозавањем елементарних права јединке, колективитета, заједнице, нације на ниво свакодневног стављања у промет на берзи доношења политичких одлука, заузимања ставова и мишљења идеалних да до парадокса отупе мач богиње правде. У таквим ситуацијама проститутске услуге обележје су појма политичког утицаја. Пред дилемом зашто да не? врата су подједнако отворена обема опцијама. Да ли ће пролаз кроз њих бити тамнички прозор за активности са предзнаком криминала и квалитетна подука /нарочито младим поколењима/ о предностима опредељења за поштовање закона у границама морала, ствар је која зависи од спремности једне заједнице да учини крај преовлађујућем утицају корупције и проституције на слику данашњице, да се свет не дели на корумпиране и проституисане и оне који још нису имали прилику да то буду.
