-Врати се, Аписе
Врати се, спаси све-
Београдски синдикат
Борба 17.6.1953.
РЕХАБИЛИТАЦИЈА ДРАГУТИНА ДИМИТРИЈЕВИЋА АПИСА И ДРУГОВА ПОСЛЕ 36 ГОДИНА
Врховни суд Србије ослободио осуђене. на Солунском процесу
ВРХОВНИ СУД НАЛАЗИ ДА ЈЕ ОВАКВОМ СВОЈОМ ПРЕСУДОМ УДОВОЉИО ЗАХТЕВИМА ЧОВЕЧНОСТИ, ПРАВДЕ И ПРАВОСУЂА
После десетодневног јавног претреса на обновљевом Солунском процесу, јуче у подне, у дворани Градског народног одбора, Врховни суд Народне Републике Србије у Београду, у већу састављеном од претседника суда Светолика Лазаревића, као претседника већа и судија Момчила Ћирића и Слободана Урошевића, као чланова већа, и вишег референта Радмиле Манојловић, као записничара, а у присуству Драгића Мирковића, заменика јавног тужиоца Србије, оптуженог генералштабног пуковника у пензији Радоја Лазића, данашњих бранилаца оптужених и осуђених у Солуну 1917 године, као и њихових породица и многобројне публике изрекао је и објавио пресуду којом се ослобађају од оптужби сви оптужени на Солунском процесу 1917 године. Врховни суд ставио је ван снаве пресуду Великог војног суда у Солуну број 2393 од 5 јуна 1917 године и пресуду Војног суда за официре у Солуну број 1660 од 23 маја 1917 године.
Према томе, ослобођени су оптужби официри бивше српске војске; Драгутин Т. Димитријевић- Апис, генералштабни пуковник из Београда, стрељан у Солуну 1917 године; Милан Гр. Миловановић, генералштабни пуковник из Београда, умро 1933 године; Чедомир А. Поповић, пешадиски пуковник из Опарића, -Срез левачки, умро 1938 године; Велимир С. Вемић, коњички потпуковник из Кнића, Гружански срез, умро 1945 године; -Богдан Раденковић, бивши вицеконзул из Косовске Митровице, умро 1917 године; Љубомир Вуловић, артиљериски мајор из Вукосаваца, Срез јасенички, стрељан 1917 године у Солуну; Владимир Ј. Туцовић, пешадиски пуковник из Гостиља, Златиборски срез, умро 1947 године; Дамњан Поповић, генерал у пензији из Ивањице, умро 1928 године; Радоје Лазић, генералштабни пуковник у пензији који сада живи у Београду; Раде Малобабић, војни баракер Дринске дивизије из Вргин Моста, стрељан у Солуну 1917 године; и Мухамед Мехмедбашић, добровољац из Стоца, умро 1943 годинег | ви 6
Публика је са нестрпљењем очекивала улазак суда и објављивање пресуде. Улазак суда присутни су поздравили с устајањем. Затим је претседник суда Светолик Лазаревић у свечаној тишини почео да чита пресуду, коју су сви саслушали стојећи. Када је прочитао да се сви оптужени на основу члана 248 тачка 3 Закона о кривичном поступку ослобађају од оптужбе, на лицима пуковники Лазића и чланова породица осуђених официра видела се радост, што је правда заловољена макар и после 36 година. Супруга стрељаног мајора Љубомира Вуловића, која је присуствовала поновном суђењу од првог дана, није могла да задржи сузе.
У образложењу пресуде коју је прочитао претседник већа Светолик Лазаревић истиче се да је Врховни суд Србије у поновљеном поступку, испитавши све доказе чашао да оптужени у Солуну нису хтели, нити су ишли за тим да насилним путем изврше преврат у земљи, нити да су покушали атентат на тадашњег регента Александра. На основу исказа сведока на поновљеном суђењу, суд је дошао до закључка да атентата уопште није ни било.
Суд је утврдио, на основу признања оптужених, да је постојала организација „Уједињење или смрт“. Она додуше, није била формално пријављена и регистрована код надлежних органа државне управе, али су поједини одговорни органи државне власти о њој знали. О томе сведочи, поред осталог и однос између пуковника Димитријевића и претседника владе др Милована Ми ловановића, који је у време остваривања Балканског савеза тражио сарадњу организације „Уједињење или смрт“.
Суд је, даље, утврдио да је организација имала национални карактер и да јој је идеал био уједињење српства, што је у време оснивања и у току првих година рада организације било оправдање с 06зиром на степен развоја и на политичке прилике које су тада владале, Суд исто тако није могао да утврди да је организација имала било какве превратничке намере унутар земље, нити да је остваривала одредбе из свога устава и пословника. У погледу превратничке делатности оптужених на Крфу и у Солуну 1916 година, за шта их терети тужба војног тужиоца из 1917 године, Врховни суд Србије је нашао да таква делатност ничим није била доказана.
Искази сведока у Солуну 1917 нису веродостојни
„Искази сведока Тихомира Марића, Душана Николића и Јована Милосављевића нису веродостојни, јер овај суд сматра, каже се у образложењу, да поменути сведоци с обзиром на време, место и распоред просторија у хотелима „Сен Жорж“ и „Суис“ очигледно нису могли да чују и сазнају околности о којима су сведочили. Немогуће је и замислити да су се људи са искуством у конспирацији и озбиљном раду на крупним националним пословима јавно. у локалима и у присуству страних лица, гласно изјашњавали о својим тобожњим превратничким и тајним намерама, па то чинили чак и на улици и у парку. Неистинитост у казивању тих сведока утврђена је и извршеним суочавањем. Коначно, услови под којима је део српске војске живео на Крфу и у Солуну искључују сваку идеју преврата код иоле разумних људи…“
У погледу атентата на регента Александра Врховни суд Србије није могао да установи кривицу оптужених. Главни сведок Темељко Вељановић, који је Војном суду у Солуну дао најјачи доказ о атентату признао је на поновном суђењу да је под притиском лажно сведочио. Његов исказ потврдили су и Ђорђе Константиновић као и Василије Трбић, који је пред Врховним судом Србије потврдио да су Тамељко Вељановић и Ђорђе Константиновић лажно сведочили у Солуну. О њиховим лажним исказима на Солунском процесу говори и шифрована преписка између министра унутрашњих . послова Љубе Јовановића и претседника владе Николе Пашића.
Незаконито суђење пре 36 година
Врховни суд Србије је утврдио да су у поступку пред Војним судом у Солуну 1917 године повређена основна правила кривичног поступка и да оптуженима нису биле пружене гаранције које би обезбеђивале право на одбрану и чиме би се омогућило доношење правилне одлуке. Тако се из стенографских бележака свиди да је оптуженима 1917 године било онемогућено да се у својој одбрани послуже доказима о заграничном раду организације „Уједињење или смрт“ или њених појединих чланова. Међутим, загранични рад ове организације био је њен главни циљ.
Исказима испитаних сведока пред Врховним судом Србије Тодора Михајловића, Темељка Вељановића, Ђорђа Константиновића и Василија Трбића, несумњиво је утврђено да су у току иследног поступка 1917 године, па и у току суђења, вршени недозвољени утицаји и притисак на сведоке да би се обезбедило добијање исказа на штету оптужених. То се види и из исказа Милорада Радовановића-Коче и писма Петра Живковића, које је он упутио Кочи у коме се тражи да се Милан Николић-Мане припреми за сведочење против оптуженог Туцовића. Исказом сведока Тодора Михајловића као и сведока Ђорђа Константиновића несумњиво се утврђује да је Драгиша Стојадиновић у иследном поступку 1917 године утицао на сведоке. Драгиша Стојадиновић је интервенисао код сведока да би обезбедио лажно терећење оптужених и да би помогао на инсценирању атентата и других околности. Сведок Драгиша Стојадиновић се умешао у читаву ову ствар због тога што је био повезан са Петром Живковићем и својим тастом, тадашњим министром унутрашњих дела Љубом Јовановићем, аранжерима процеса у Солуну 1917 године.
Петар Живковић фабриковао доказе
Да је Петар Живковић лично фабриковао доказе на штету оптужених Врховни суд Србије је утврдио на основу исказа сведока Јосифа Протића, који је био помоћник надзорног официра у затвору у Солуну 1917 године. Он је све инструкције о утицају на оптужене добијао лично од Петра Живковића.
Доказ да су ван суд унапред биле изречене казне пружио је Врховном суду Србије Милорад Радовановић-Коча, коме је Петар Живковић у друштву са Јосифом Костићем то саопштио приликом његовог доласка у Солун а пре него што је претреси започео. Сведок Милора Радовановић-Коча потврдио је да је и њему лично регент Александар то исто изјавиокао и да је сам Апександар преко Петра Живковића учествовао у припремању и редиговању питања која је тадашњи претседник суда Петар Мишић имао да постави оптуженима на претресу. И сведок Премовић, који је саслушан на поновљеном претресу изјавио је да је био позиван код регента Александра и да му је овај говорио како треба да сведочи пред судом у Солуну.
„Из напред изнетих разлога, каже се на крају образложења пресуде Врховног суда. Србије, јасно се види да није утврђено ни постојање кривичних дела ни кривична одговорност оптужених за иста, као и то да у време доношења пресуде није било доказа из којих би се могло утврдити постојање тих дела и кривична одговорност оптужених, Врховни суд налази да, иако је ово понављање поступака тражено после 36 година када је од осуђених остао у животу само Радоје Лазић, оваквом својом пресудом удовољава захтевима човечности, правде и правосуђа“.
Крај читања пресуде публика је поздравила дуготрајним и топлим аплаузом. Седе главе, савременици догађаја из 1917 године, прилазиле су пуковнику Лазићу и честитале му на ослобођењу.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
