Ранко Јаковљевић: АПИС СЕ ВРАТИО (други део)

СОЛУНСКИ ПРОЦЕС

,,Тајну организацију “Уједињење или смрт“ организовао је мајор Драгутин Димитријевић Апис,са намером да се супротставља српским радикалима…“
“Министар спољних послова у руској Привременој влади 30.маја 1917.г. захтевао је да се обустави процес против Аписа и “официра републиканаца“, јер ће то вероватно узменирити руску војску. Лажњавање “официра републиканаца“ осуђивао је и утицајни круг у британском јавном мњењу око Викама Стида и СЊитона Вотсона“

ПЕТАР МИШИЋ -ПРЕДСЕДНИК СУДА У Солунском процесу 1917-

У самом судском процесу показао се као изврстан познавалац права, али и пун сиктеће мржње према окривљенима. Савременик је о томе записао: „Ником није било лакше изрећи ‘на смрт’ него Петру Мишићу. Он је могао у истом моменту да се смеје. Толико је у том талентованом човеку било помешано нечег циничког и циркуског”. Кад га је после рата срео Ђорђе Генчић и упитао – како је могао да потпише смртну пресуду Апису кад зна његову улогу у догађају од 29. маја, одговорио му је: „Ја се држим начела: уби га да те не убије”. А пошто је Генчић одвратио да не зна да је Апис хтео да га убије, рекао је: „Не знам ни ја то, али знам да је хтео друге да убија, па зашто онда не и мене”.

*Јелица ИЛИЋ музејска саветница историчарка Народни музеј Зајечар ГЕНЕРАЛ ПЕТАР МИШИЋ ЕНИГМА СА ПОЧЕТКА XX ВЕКА с.39 Светионик 1, 2024 НЕГОТИН
Петар С. Мишић (1863-1921) био је ђенерал и командант Дунавске дивизијске области у Београду. Рођен је у селу Рајцу у Неготинској крајини 1863. године.Основну школу Петар је учио у свом родном Рајцу а Гимназију у Кладову и Београду. Пошто је у седмом разреду гимназије дошао у сукоб са професором француског језика ступио је у војну академију и завршио је као први у рангу петнаесте класе, кад је постао инжењерски потпоручник.Као питомац Краљевине Србије отишао је на војне студије у Петроград на Николајевску ђенералштабну академију коју је завршио 1888. године. Када се вратио у земљу Мишић је постао професор Војне академије, ту предаје тактику и стратегију и у таблицама издаје многа своја предавања…

Када је избио рат 1914. године Мишић је активиран и унапређен у чин пуковника. У почетку рата командовао је Рогатичким одредом који је био придодат Ужичкој војсци ђенерала Вукмана Арачића. Са овим одредом учествовао је у борбама на Мачковом камену. Од априла до маја 1915. године Петар је образовао Охридски одред и са својим трупама преко Струге, Ћафе, Елбасана и Тиране стигао је у Драч. Тако је створио Србији излаз на море у најтежим данима за Србију. У Драчу је штитио Есад Пашу од његових побуњеника и његових политичких противника.С јесени 1915. Био је командант Кривопаланачког одреда који је ускоро укинут. На Солунском фронту у прво време додељен му је положај команданта Моравске дивизије. При пробоју Солунског фронта 1918. године командовао је Шумадијском дивизијом. Познат је успех ове дивизије у саставу Друге армије код пробоја солунског фронта. По повратку у отаџбину 1918. године Петар Мишић унапређен је у чин дивизијског ђенерала.

ДРАГИША СТОЈАДИНОВИЋ

Један од посредних актера Сарајевског атентата учесника у припремама атентата на Франца Фердинанда.

“Драгиша М. Стојадиновић је у пролеће 1914. обучавао Гаврила Принципа и Трифка Грабежа да рукују револвером и бомбама на молбу Воје Танкосића. Стојадиновић тада није знао да су то будући атентатори, речено му је да ће младићи бити четнички инструктори у Босни попут оних који су то били у Македонији. О обуци непознатих младића и атмосфери у Београду из тог времена забележено је Стојадиновићево сећање које је објављено у „Гласнику“ историјско-културног друштва „Његош“ у Чикагу, 1974. године, поводом 60 година од Сарајевског атентата. Драгиша М. Стојадиновић је био комита, црнорукац, као одличан стрелац такмичио се у иностранству, али је био и фотограф, филмски сниматељ на Солунском фронту, затим правник, адвокат, народни посланик…“

Драгиша М. Стојадиновић је био четник врхунски стрелац, победник међународних такмичења, народни посланик, шеф Кинематографске секције у Солуну за време Првог светског рата…

Драгиша М. Стојадиновић: Једнога дана у хотелу „Балкан“, почетком 1914. године, приђе ми мајор Танкосић и, издвојивши ме из друштва, замоли ме, у поверењу, да после подне дођем на старо Београдско стрелиште, више Смутековца, код Вајфертове пиваре. То је било једино уређено стрелиште у Београду, и ту су вршена стална гађања и одржавана такмичења.

Наратор: У то време Војислав Воја Танкосић био је најпопуларнији четник у Србији. Такође је био и припадник организације „Уједињење или смрт“, настале као реакција на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине и пацификацију Народне одбране, њен преображај у културно-образовну организацију српске омладине. С обзиром да су и у једној и у другој револуционарној организацији значајну улогу играли масони и Воја Танкосић је довођен у везу са њима. Сматрало се да је и он масон.

Драгиша М. Стојадиновић: Око четири сата тога дана отишао сам на стрелиште и тамо нашао Танкосића са још два младића која, дотле, нисам познавао. Њих ми је Танкосић представио као босанске добровољце. Једном сам запамтио име – Принцип – због чудног презимена за нас неуобичајеног, а другоме нисам. Танкосић ми је објаснио да их треба обучити у гађању револвером да би они, као интелигентни ђаци-четници, могли после бити наставници за гађање у четничким логорима, да се на тај начин остали четници припреме и оспособе за евентуалну четничку акцију, кад то буде потребно да се примени у Босни и Херцеговини. Да овде нагласим да сам ја, од 1908. до 1927. године, био један из групе најбољих стрелаца Србије и да сам, као такав, учествовао и на Међународним утакмицама 1911. у Риму, 1912. у Бијарицу у Француској, а пре тога, као студент, четовао сам 1905, 1906. и 1907. у Старој Србији и Маћедонији.

Наратор: Такође је ширена фама око тога како су младобосанци, малолетни атентатори, дошли до оружја и муниције. О томе такође сведочи Драгиша М. Стојадиновић.

Драгиша М. Стојадиновић: Танкосић је донео и два „бровинг“ револвера и приличан број кутија са муницијом. Ове револвере и муницију дао је као поклон Белгијанац Шарл Дусе, тадашњи наставник мачевања у Војној академији и представник фабрике „Насионал“ у Лијежу, чији је фабрикат и револвер „бровинг“. Одмах смо приступили послу. Танкосићева дужност била је да у револверском рову држи мету која је представљала војника у стојећем ставу, а ја сам давао упутства како се гађа у стојећем, клечећем и лежећем ставу, док је мета била мирна… Вежбање је трајало више дана. Кад је после истрајне обуке завршено са успехом, ја сам се с овим будућим четничким наставницима за обуку у гађању растао и не сањајући да ћу ускоро чути да је прави циљ ове стрељачке вежбе био припрема за атентат на аустријског престолонаследника Фердинанда… Нема сумње да је Принцип и пре и после вежбе вршио гађања где год му се пружила прилика. Отуда и више верзија о његовом вежбању…

Драгиша М. Стојадиновић је био четник врхунски стрелац, победник међународних такмичења, народни посланик, шеф Кинематографске секције у Солуну за време Првог светског рата…

ПЕТАР ЖИВКОВИЋ

Одлуком АВНОЈ-а бр.9 од 30.11.1943.г. образована је, “државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, са задатком утврђивања одговорности, проналажења и привођења казни лица одговорних за злочине које су у току рата у Југославији вршили окупатори и њихови помагачи“. Према писању председника комисије др Душана Недељковића у документу од 12.4.1948. насловљеном као “Завршни извештај о раду“, за доношење одлуке довољан је био доказ прима фациае- основана сумња“ а он је органима тужилаштва требало да служи као основ за отварање редовне истраге . Одлуком о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача донетом 10.5.1946.г. од стране истоимене државне комисије наведено је да “армијски генерал Живковић Петар- ратни злочинац због издаје народа и учешћа у издајничком и злочиначком раду Драже Михајловића, да је учествовао у организовању и помагању четничких одреда у служби окупатора Немцима и Италијанима на тај начин што је вршио унапређења, наименовања и одликовања четника Драже Михајловића за заслуге које су учинили окупатору на линији против НОБ-а у земљи, затим да је организовао помагање и дотурање оружја, хране и другога четницима Драже Михајловића“.

15.7.1946.г. у процесу против 24 оптуженика, пресудом Врховог суда ФНРЈ Суд.бр.1/46 од 15.7.1946.г. осуђен на смртну казну, трајан губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства.

17.10.2008. “УСВАЈА СЕ захтев за рехабилитацију сада пок. Живковић Петра бив. армијског генерала из Београда, па се УТВРЂУЈЕ да су одлуке које су биле донете против сада пок.Живковић Петра НИШТАВЕ од тренутка њиховог доношења и да су ништаве све њихове правне последице, укључујући и казну конфискације имовине и то:-закључак Среског народног суда у Неготину Посл.бр.Р-1414/45 од

23.11.1945.године о конфискацији куће у Душановој улици број 8 у Неготину, на кат.парц. 1105 КО Неготин и упису права својине у корист ДФЈ-а; -одлука Државне комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и његових помагача од 10.05.1946. године; -пресуда Врховног суда Југословенске армије ФНРЈ Суд.бр.1/46 од

15.7.1946.године у делу којим је Живковић Петар у одсуству оглашен кривим и осуђен на казну смрти стрељањем, трајни губитак политичких и појединих грађанских права и конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства; -решење Среског суда за 4. реон града Београда, као извршног суда И.бр.534/46 од 11.03.1947. године, којим је пренета у својину Државе ФНРЈ целокупна конфискована имовина осуђеног Петра Живковића и то: плац са кућом у улици Ивана Милутиновића број 69 (Зорина) ЗКУЛ-а број 3142 парц.бр.524 КО Београд 4, плац са две зграде у улици Смиљанићевој број 38 ЗКУЛ број 3142 парц.бр.518 КО Београд 4, површине 390,90 м2 и покретна имовина описана у тачки 3 тог решења. Рехабилитовани сада пок.Живковић Петар рођен 23.01.1879. године по старом календару односно 05.02. по новом календару у Неготину од оца Аранђела – Раке и мајке Саре, умро 27.01.1947.године у Паризу СМАТРА СЕ неосуђиваним.

КРАЈ