Крајем XIX вијека, док су овим просторима још владали Турци, Мркојевићи као и град Бар потпадали су под власт скадарског санџака. До Скадра, управног и трговачког центра, могло се стићи чамцем преко језера или копненим путем кроз Анамале. Тим копненим путем који пролази кроз многа села од Мркојевића до Кравара, након ко зна колико дана лутања, једно јутро је доспјела у поље камила. Чобани, углавном нејака дјеца, који су у зору изјавили стоку на пашу први угледаше несвакидашњег „брава“.
Обазриво, издаље, а онда охрабрени њеном мирноћом, приђоше ближе и почеше обилазити око непознате животиње. По природи проницљиви, праунуци старих номада, закључише да овај „брав“ припада папкарима. Има виме али крава није. Сва је незграпна и некако ружна, а при том још и грбава. Послије кратког разглабања договорише се да један од њих пође горе у село и обавијести старије шта су затекли на пашњаку, а они ће сигурно знати шта ће даље радити.
Најмлађе чобанче, мали Суљо, хитро потрча у правцу села, а остали направише широк круг око камиле како би је спријечили да побјегне. Знали су да ће, кад дођу старији и не затекну „брава“, бити кажњени због непотребног узбуњивања. Камила је у међувремену мирно пасла сочну, од јутарње росе, влажну траву не осврћући се на кретање око ње и немир који је унијела својом појавом.
Убрзо су из села стигли Ибро и Суљов отац, па и они као чобани почеше да круже око камиле испитујући погледом сваки детаљ на њој. Налазе доста сличности с познатим бравима, али у цјелини чудо до тада невиђено. Да дјеца не би закључила како они, одрасли људи, не знају какав је то „брав“ одвојише се по страни и договорише да је најбоље да чудног брава отјерају горе у забран. Након договора рекоше чобанима да наставе свој посао, а они ће непознатог брава отјерати у село.
Убра Ибро дебљи подужи прут и храбро крену према камили. Потјера је, а она полако с урођеном пустињском мирноћом подиже главу и кад угледа прут схвати да је вријеме да се придружи крду које је давно напустила, јер се вјероватно припрема нови караван. Није било потребе да се чудан брав шиба нити да се виком усмјерава, јер је камила дугим корацима ишла мирно испред гонича и само би повремено, на раскршћима сеоских стаза, на додир дугог прута мијењала смјер кретања. Стигли су до забрана, а њих двојица нијесу ни ријеч проговорила. Били су заузети својим мислима. Пребирали су по сјећању да ли је икад ико, увече око огњишта, од старих мудрих сељана спомињао да је видио или чуо за нешто слично. Утјераше камилу у забран и на пријелаз набацаше два нарамка драча, јер не лези враже, иако на изглед миран „брав“ може се узјогунити и побјећи, а да се не сазна шта је и чији је.
Кренуше њих двојица према селу да јаве другима, али вијест од уста до уста стигла већ до сваке куће, па се сељани окупили и кренули да виде чудо дотад невиђено. Сретоше се на домак селу и сви заједно пођоше до забрана. Међу сељанима било је и трговаца који су ишли по околним пазарима, али нико није могао рећи да је видио нешто ни налик оваквом „браву“, јер му то име остаде од чобанчића. Не знајући одговор стадоше вијећати ко би могао знати рјешење овој загонетки. Неко се сјети старог Селима, али тада искрсну нови проблем. Селим је зашао у поодмакле године и ноге су га издале, једва може сам прескочити кућни праг, али и за то се нађе рјешење. Четири млада момка рекоше да ће га они донијети на носилима и одмах се упутише ка Селимовој кући. Кад су стигли објаснише старцу шта су видјели и како се „брав“ понаша. На основу њихове приче он није могао ништа закључити, па пристаде да га на носилима однесу до забрана.
У међувремену, испред забрана причало се свашта, чуле су се разне претпоставке и свакакви приједлози, а највише смијешних, па су се сељани лијепо забављали. Вријеме им је пролазило у веселом расположењу све док се не појавише момци, носећи старог Селима између себе. Ставише старца на мјесто с којег је имао најбољи поглед на „брава“ и утишаше се да му не скрећу пажњу. Он је у тишини гледао животињу, пажљиво је посматрао, анализирао, али ни ријеч да проговори. Видјевши да сви ћуте и очекују шта има да им каже напокон проговори: „ Много сам свијета обишао, од Скадра до Хај-Нехаја. У два највећа царства сам трговао, али оваквог чуда нигђе нијесам видио. Јали је зец од триста кила, јали кобија мрковска, не знам. Свакако није добро за нас. Зато га убијте!“
Због својих година, а и зато што је много свијета видио Селим је уживао поштовање својих сељана те они без поговора прихватише његов приједлог. Кад се сељани разиђоше момци истјераше камилу из забрана и отјераше је високо горе код пећина. Ту је убише и бацише у провалију да је нико не може наћи.
Прича о чудном „браву“ који се појавио у Мркојевиће убрзо се чула и у другим селима, а онда од уста до уста стиже и до Скадра. Како је прича стигла до скадарског паше није познато, али се чуло да се паша много наљутио што су Мркојевићи убили његову камилу. За казну, одлучи паша, да свака кућа у Мркојевиће на име одштете за убијену камилу плати по један златни дукат. Оваква драконска казна потврди Селимов страх да је онај чудни „брав“ заиста био кобија* мрковска.
(из књиге у припреми)
_______________________
кобија* – коб, усуд, несрећа
nekazano.me
