Док су вредни и узвишени духови, вођени светлошћу славног Ђота и његових следбеника, тежили да покажу свету вредност којом су их доброта звезда и складни састав нарави обдарили. Док су се у жељи да подражавају величанственост природе изврсношћу уметности трудили да, колико могу, достигну узвишено сазнање које се обично назива интелигенција, улажући велики напор, али врло често узалуд, преблаги Господар неба милостиво окрену поглед ка земљи и, видевши бесконачну узалудност толиких напора, неуспех најревноснијих изучавања, сујетна мишљења људи много удаљенија од истине него што је тама од светлости, одлучи, како би нас спасао од толиких заблуда, да пошаље на земљу генија који ће имати способност да, радећи сам, покаже шта је савршенство сликарске уметности у цртању, оивичавању, сенчењу и осветљавању, како се постиже рељефност у сликарству и како се, правилно расуђујући, раде вајарска дела, као што ће у архитектури пружити удобне и сигурне станове, здраве, пријатне, сразмерне и богате разним украсима. Осим тога, хтео је да га обдари истинском моралном филозофијом, украшеном слатком поезијом, да би га свет изабрао за јединствени узор и дивио се његовом животу, делима, чистоти обичаја и свим људским делатностима и да бисмо га могли посматрати више као небеско него земаљско биће…
Године 1474. Родио се под судбоносном и срећном звездом у Казентину, од часне и угледне жене, син Лодовика Леонарда Буанаротија Симонија, потомка, како се прича, врло племените и старе породице кнежева од Каносе…
Када је почео да изучава уметност код Доменика, Микеланђело је имао четрнаест година… Микеланђелова способност и личност развијале су се у толикој мери, да се Доменико дивио, гледајући га како ради за своје године изванредна дела… што је јасно показао на цртежу који је израдио према гравури Мартина Тедеска, а који му је донео велики углед; пошто је у то време донесена у Фиренцу гравура рађена у бакру поменутог Мартина која приказује ђаволе како туку св. Антонија, Микеланђело ју је прецртао пером на дотада непознат начин и обојио је; да би ђаволима дао необичне облике, куповао је рибе са крљуштима чудних боја и, подражавајући их, показао је толико даровитости да је стекао поверење и углед. Прецртавао је и цртеже разних старих мајстора са толико тачности, да се нису могли распознати; пошто их је обојио и замазао димом и другим средствима, они су добијали изглед старих и нису се разликовали од оригинала…
У то доба је Лоренцо Медичи Величанствени држао у свом врту на Тргу св. Марка вајара Бертолда, не само да чува или надзире многе лепе старине које је онде сакупио и сабрао уз велике издатке, него зато што је, обузет жељом да оснује школу савршених сликара и вајара, хтео да им Бертолдо, Донателов ученик, буде вођа и старешина…
Стога му Доменико препоручи најбоље младиће, међу осталима Микеланђела и Франческа Граначија…
Дошавши у врт …Микеланђело је после неколико дана почео да из комада мрамора подражава главу једног античког фауна, старог наборана лица, оштећена носа и од смеха искривљених уста; Микеланђело никада у рукама није имао ни мрамор ни длето, али успе да је тако добро изради према узору, да је Величанствени био задивљен; приметивши да је Микеланђело одступио од античке главе и да је по својој машти избушио уста, израдио језик тако да се виде сви зуби, овај господар му, по свом обичају љубазно и у шали рече: — Ти би ипак требало да знаш да старци никада немају све зубе и да им увек покоји недостаје. – Простодушном Микеланђелу, који је поштовао и волео овог господара, учинило се да му он говори истину; чим је Лоренцо отишао, он одмах избије фауну један зуб и пробуши десни тако да је изгледало као да му је зуб испао…
За Лоренца Пјера Франческа Медичија израдио у мрамору једног малог св. Јована; затим је опет у мрамору, почео да ради Купидона у сну, у природној величини, који је, када је завршен, захваљујући Балдасарију Миланезе, приказан Пјерфранческу као лепа ствар, а овај, оценивши га сам, рече: – Када би га ти закопао у земљу, сигуран сам да би га сматрали за старину, а када би га дотераног тако да изгледа као старина послао у Рим, добио би много више него да га овде продаш. – Прича се да га је Микеланђело дотерао тако да изгледа као старина; томе се не треба чудити, јер је он умео да уради чак и боље. Други тврде да га је Миланезе однео у Рим и да га је закопао у свом винограду, а затим га продао као старину кардиналу Сан Ђорђу за двеста дуката.
Живот Микелађела Бионаротија, сликара, вајара и архитекте фирентиског (Животи славних сликара вајара и архитеката), Ђорђо Вазари
