Поводом прослављења свете Преподобномученице Стефаниде Скадарске и Битољске, Игуман Манастира Пиносава, Архимандрит Петар, у данашњој беседи у Манастиру Слепче код Демир Хисара, рекао је:
„Драги домаћине, оче и игумане, брате и пријатељу Серафиме, драга мати Марино, драге сестре Слепчанске и Свеправославне, часни оци, драга браћо и сестре монаси и монахиње из Македоније, Србије, Црне Горе и Француске, драга дечице, драги сабрани народе: Православна Црква, како већ вековима исповедамо у Символу Вере, јесте Једна, Света, Саборна и Апостолска.
И ово наше братско и сестринско, тродневно, благодатно и хришћанско сабрање и саборовање, овде у благословеној земљи Македонији, а посебно у овом древном Манастиру Светог Јована Крститеља – Слепче, као и пре два дана у Битољу, јесте још једна потврда да смо заиста једно у Христу Богу, и да је радост васпостављеног пуног јединства између наше две аутокефалне Цркве, Македонске и Српске, опет и на најлепши могући начин запечаћена на делу.
Паки и паки, опет и опет, потврђено је живим животом Цркве, да смо сви ми, православни хришћани у целоме свету, један нови народ и нова твар, Нови Израиљ. Да су и два братска православна народа, македонски и српски, као и сви православни народи, сада још чвршће обједињени и уједињени молитвама и благодатном помоћју једне нове и предивне Христове светитељке – преподобномученице Стефаниде Битољске и Скадарске.
Ових дана, драга браћо и сестре, поново се на делу показује да је Црква Христова непобедива, да смо сви духовно загрљени у Возљубљеном Христу Господу, као и да поштујемо једни друге и волимо једни друге истинском Христовом јеванђелском љубављу.
Топлина хришћанског дочека од стране оца Серафима, игумана Манастира Слепче, и наших дивних сестара овог светог манастира из петог века, наших дивних македонских домаћина, умножила је и усугубила радост сусрета наша два братска народа, српског и македонског, али и многих других народа сабраних ових благословених дана Духом Светим у намученој земљи Македонији. И Македонци и Срби и Бугари и Чеси и Пољаци и Французи, сви смо ових дана били пре свега Народ Христов, Нови Израиљ, Царско Свештенство, Народ Изабрани.
Радост која је тако силно сијала у нашим очима, али и благодатна озареност на нашим лицима, као и заједничко богослужење на три језика – македонском, српском и црквенословенском, уз причешћивање из једне Чаше Господње, поново су показали да љубав Христова јесте свеобухватна, свесабирајућа и свеобједињујућа, као и да она својом Божанском силом људе и народе најдубље и суштински зближава и преображава у један јединствени и вечни народ – Народ Божији.
Хришћанска љубав је наравно увек ненаметљива, увек на голубијим ногама смерности и кротости, увек пуна спремности да се братски загрлимо. Она је постојано окренута Царству Небеском и има вечни, спасоносни, божански и богочевечснски смисао. У исто време та хришћанска љубав не потире наше земаљске специфичности и увек подразумева поштовање културних и националних различитости и посебности наших народа у овом пролазном земаљском странствовању. Она увек поштује слободу избора сваког појединца и сваког народа да се изрази онако како он сам осећа, што нашем духовном јединству и загрљају истинске и праве браће и сестара у Христу, не само да не шкоди, већ даје један нови квалитет и оригиналност.
Хвала вам наш дивни брате, оче и пријатељу, игумане Серафиме, хвала вам наша мати Марино, хвала вам наше дивне и радосне сестре Манастира Слепче, што сте нам опет дали ваше срце. По оној древној светоотачкој речи – видех лице брата свога и сесте своје – видех лице Бога свога.
На многа и блага лета! И ако Бог да, до неког новог и скорог благодатног сусрета и сабрања, али овога пута код нас у Србији и Црној Гори.“
