Врлетних гора бескрајни чемер месец претвори у бели мермер.
По рушевинама старог града гле, како сребрна копрена пада!
Бели вук стаде на градска врата сад је то његов мал и палата.
Погледа он небо, начуљи уши, једна се звезда над Ловћеном сруши.
Откад су манастир спалили Турци на ноћној стражи будни су вуци.
По тканици таме по сву ноћ језде у гриве вранаца уплетене звезде.
Низ друм у мраку, храстова триста стоје мирно ко чета гардиста.
Шуморе гране великог бреста та што ли је сретан кад лета неста?
Пун месец ћути. Ко да ће да плане сија се небо са босанске стране.
Низ дубодолине се просуше златне красе, ова ноћ је посебна, нека зна се… -
Тамо у кући код Његуша роди се ноћас још једна душа:
то белом вуку дошапну ветар:
– Зваће се Раде, зваће га Петар…
Песма посвећена Петру Петровићу Његошу
