Дом његов беше тршчак, шаш високи,
тамни рогоз, жалосних врба гуштар и јасење.
Годинама гнезда лабудова су била
под старим тополама на острву насред воде.
Падало је по њима врбиних маца прамење,
вребала их лисица, јастреби оштрокљуни,
гаврани из грања, мати их крила…
Преврнут чамац везан за брест поред старог пања
чувао их је кад почну хладне кише јесење…
Из његовог гнезда сва су птичад преживила
пролећа, худе олује, снежну зиму и јесен.
Летео је и он ка Сунцу лепотом облака занесен,
песмом шева из жита и црнокрилих жуна,
милости и доброте душа му беше пуна.
Погодила га је стрела, у мочвару је пао,
вриштале су у шашу дивље патке и лиске,
шумео је честар трске тек олистао,
шта се десило није могао одмах да схвати
кад окренуло се небо и угасило се Сунце…
И последња му мисао беше да тамо негде
чекаће га будна целу ноћ његова мати…
Прођоше године, сећања покри магле прамење,
кост дивне птице у врбаку међу корењем
прастарих стабала нађе ловац млад
идући трагом лисице што побеже
ка лугу низ стрмину косу,
у сигурност борове шуме, њеног густиша
непроходног пуног мрака…
Од ње дед му фрулу начини
и песма лабудова једне вечери се просу,
пробуди језеро и честар,
затрепери шума и јечмених поља сазрели клас,
уздрхташе птице и и ветар,
најстарији лабуд у мовари ослушну и заплака,
брата свог давно изгубљеног кад чу глас…
