У сумрак чим је охоли северац прошао пустим друмом
златни је месец засјао над слеђеном буковом шумом,
и пустио је на пашу своја немирна звездана стада,
па слетео на брескву сред нашег винограда.
Виноград покрио снег – светлуцав целац бели,
високе сметове северац и кошава свуд нанели,
ред високих зимзелена на рубу шуме ћути, кора ораха пуца, на дугу зиму слути.
Господар винограда – страшило у старом капуту
на децембарском мразу мотри уснулу шуму,
месец по слеђеној лози просипа светлост жуту,
по гају и по долу, по пустом леденом друму…
Под стрехом колибе отвор, на тавану гнезде се сове,
по гредама збили се врапци не би ли топлије им било,
и дивљи голубови са њима сањају пролећне снове,
на крову ветроказ петао спустио главу под крило
.
Јато чворака дође у јутро и пред вече
да пабирчи преостала смрзнута слатка зрна.
Пахуља крупних река са неба лагано тече,
над долином ноћ шири крила велика црна…
Светлуцају витке притке и винове танке гране посуте сребрним ињем и мермер-пахуљама, у Жућиној дрвеној кући на постељи од сена склупчан стари лисац једва чека да сване, светлуцају му ко звезде два дивна ока зелена…
Уздише стари лисац за далеким мартом жуди,
сребрној суровој зими прижељкује скори крај,
чезне да пролеће дође и виноград пробуди,
да озелени букову шуму, лугове и јасиков гај…
Светлуцају високе притке и винове танке гране
посуте сребрним ињем и мермер –пахуљама,
