Немамо чега да се плашимо,

осим самог страха (Јулије Цезар)

Религија је кроз векове пролазила кроз многе кризе. Нисам много стар, па не могу да знам у којој мери је тачно била изражена раније за време социјализма. Из тог разлога говорићу искључиво о сихронијским везама, превасходно из личног искуства, на основу онога што сам видео, прочитао, осетио, разумео.  Најпре да објаснимо појам „страха“. Страх је емоција која настаје услед очекивања стварне или замишљене ситуације, односно опасности. Шта би на основу тога био страх од веровања код појединаца? – Статика или конформистички-униформисано осећање једне личности која није (још увек) дошла до Личности. Све оне пратеће претпоставке противчињеничко-интервенционистичког модела. То је у преводу принцип „шта би било кад би било“ Човек се данас плаши промене посла, плаши се напуштања истог тог посла, плаши се промене партнера, и тако даље ad anfinitum. Исто тако, плаши се и веровања. Ако је човек растао у колико-толико конзервативној, религиозној породици, претпоставља се да је у њему остала клица или пак тежња за Богом. Чак и када постоји клица или тежња, човек одустаје од помисли да посети црквено богослужење, али не увек. Одустаје због већ поменутог конформизма, од страха шта би му се могло догодити, а заправо у подсвести добро зна да му се не може догодити ништа. Психички живот појединца може бити толико осветљен, разјашњен, да он успева све те лоше енергије да каналише у једну добру и стабилну енергију. Када такав појединац, који се до тада плашио да закорачи изван своје комфор-зоне, у овом случају нека то буде црква, ступи у религију, добар део посла је већ обављен. Јер самим ступањем на тло евхаристије, човеку који вапије за Богом, али још увек само разумом, отворен је читав спектар могућности за духовно-телесни раст. Духовно уздизање је ништа без телесног уздизања и телесно уздизање је ништа без духовног. Морају бити испоштована ова два основна принципа како би се могло даље ићи. Но, то је све болан процес, и кад се учини да је неко много постигао, да се много уздигао, врло лако падне као са литице. И то од самога себе. Зато не постоји универзални пут који би значио достизање савршенства (које је опет – несавршено), јер свако се уздиже у оној мери која му је дата од Господа, али и од његове слободне воље. Може човек искључиво сопственом силом ускраћивати себи многа телесна задовољства, али без вере, наде и љубави нема истинске светлости у борби. Није поента да се у посту, на пример, телесно-духовно пати, већ да се човек радује сваком тренутку поста. Што се тиче самог веровања, стиче се утисак да се и схватање Бога променило кроз деценије. Да ли се уопште и мењало? Уместо у Бога љубави и праштања, верује се у персонализовану или деперсонализовану силу која прети паклом. И што је најгоре, није редак случај да се деца у још увек нижем стадијуму развоја застрашују Богом, када су родитељи очигледно изгубили своју ауторитативну функцију. Такве представе остану у детету током читавог одрастања и потребан је голем труд док се дете не освести какав је Бог заправо. Да то није Бог који ће га казнити за сваку учињену ситницу, већ Бог који ће га наградити за љубав према ближњима, и људима уопште. Појављује се, дакле, страх који не може одвести до Христа, нити било где другде. Јер човек је онда ухваћен (он то још увек не зна) између две ватре, две тачке на празном листу папира, а ватра никако да га захвати. Једна крајност је нездрав страх од Бога, а друга крајност је ништавило. Имао сам случај када се мој добар пријатељ борио са чувеном „онанијом“, односно рукоблудом. Достизао је једну лествицу, али га је убрзо нагон савладавао, и тако укруг. Све док није почео да верује, било му је незамисливо да се отргне свом нагону. Описивао ми је ситуацију када је нагон био толико снажан да није могао да се сконцентрише да у том тренутку уради било шта друго, осим да „попусти“. На моменат је помислио на Бога и на све иконе које су стајале у соби и напросто – ништа. Није имао осећаја према њима, као да је све у шта је до тада веровао пало у воду. Помолио се снажно и „напади“ су градацијски опадали и престајали. Дакле, раније није успевао снагом сопствене воље да превазиђе своју природу и падао је на тесту, док је сада уз Христову помоћ, ипак успео – дуализам сопствене и Божје воље на делу. Покушавам, надам се успешно, да нагласим колико је неопходна Божја „интервенција“ у личном подвигу. Али ово је свакако само један од примера. Док читате овај текст, неко се управо бори са собом и духовно-телесно уздиже. Неко пада на тесту, него га полаже из прве. Све у свему, није важан број падања у подвигу, већ број покушаја у чишћењу, када страх није више непријатељ, већ енергија.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име