Благо онима, који не видеше,
а вероваше (Јован 20, 29)
„Благо онима, који не видеше, а вероваше“(Јован 20, 29), тако стоји у Светом Писму. На самом почетку покушаћу да читаоцима приближим колико је Бог заправо присутан, чулно прихватљив, слухом, видом, осећањем, како се не може поништити, итд. Пре извесног времена један младић ми је испричао своју причу о томе како је пошао путем Господа Исуса Христа. Наиме, ноћ уочи великог празника Богојављање, сањао је како улази у цркву, како се крсти, како љуби икону, и то је крај целога сна. Зашто је овај сан „гранична ситуација“? Зато што човек уопште није знао да је сутрадан Богојављање. Чак ни у добром делу тога дана. Када је коначно схватио који је дан, повезавши поруку из сна, био је благо речено – шокиран! Замислите то. Замислите осећање које је засијало на његовом лицу након тог откровења. То је био својеврсан позив од Бога. Међутим, време је пролазило, а он и даље није долазио у цркву. Због чега? Највероватније из страха, што се и испоставило као тачно. Јер људи генерално (поготово осетљиви људи) избегавају да изађу из зоне конфора, и то је просто тако. Појављују се помисли као што су: „нисам достојан“ или „не верујем довољно“. Па хајде да провамо да верујемо, да постанемо достојни. Из колевке дефетизма ништа добро није изашло. Но, да се вратим на причу. Прође опет неко време, упознаје он девојку која је њему прва пришла, а она ни мање ни више, посећује цркву. Створи се ту љубав, он препозна Христа у њој, она препозна Христа у њему, али напослетку му то доноси само патњу због неостварености односа. Као и сваки други младић – осећао је патњу, али овога пута више него иначе, до те мере да су се јавиле назнаке могућих душевних болести. У међувремену, почиње да чита Јеванђеље, нагиње ка вери, пали свеће, и моли се повремено. Сећам се, био је четвртак када је осетио потребу да оде на вечерњу молитву, али не због службе као службе, већ да би видео девојку коју воли. И гле, она је стварно била тамо. Осетио је да ће она тамо бити. Наставио је да долази док се та потреба није трансформисала у истинску потребу за Богом. Њу међутим није проналазио. Причао ми је да се у једном периоду након разилажења са том девојком осећао толико „слабим“, да је тек тада схватио поруку Светог Апостола Павла који каже: „Јер кад сам слаб онда сам силан“. Дакле, тек у патњи, открио је Бога, своју снагу која је чекала да изађе вани. То је прва значајна ситуација. Друга ствар у његовом Богопознању је следећа. Наиме, у току разговора са оцем, поменуо му је Христа. Отац који је иначе православни хришћанин, резгневи се и поче пљувати по Господу. Син се осећао толико поражено, јер је сажаљевао оца. Затим, при одласку у кревет, при покушају да заспи, иако су му очи биле затворене, видео је низ слика Христоса који страда. Сцене су се смењивале по принципу пребацивања „гешталт“ слика. То је био други позив од Бога, или како он каже „кушање од оца“. Долазимо до закључка да је кушање јако пожељно за долажење и (или) усавршавње у вери, наравно, ако се правилно поставе ствари, ако се помире срце и ум. Јер онда неће долазити до аномалија; мало ће се страдати, чак и ако се много страда. А плата бива велика. Долазимо до треће ставке Божјег позива, мени лично најзанимљивије приче. Враћао се он са пута, а испред једне трговине угледа жену како проси лежећи на бетону. Сажаливши се, даде јој само 20 динара, а те паре му бејаше једине у новчанику. Понижен пред женом што нема више новца да јој удели, извињавајући се, понуди јој да банковном картицом купи понешто у радњи. Жена рече: „Може, нешто да поједем, хвала ти“. Није потрошио много, али јој је уделио пуну кесу. Захвалила му се уз благослов. То је крај приче. Међутим, то је била ноћ уочи Аранђеловдана, а говори се да током тог празника Архангел Михаило лута светом обучен у просјака како би тестирао људску доброту. Он ни за ово није знао одмах, већ касније, након свега учињеног. Поставља се питање: Зашто баш уочи Аранђеловдана, а не за време самог празника ако је већ то тако? Па људи моји, зато јер је за Аранђеловдан планирао да остане код куће, па самим тим, просјака не би сутрадан срео. Дакле, морало му се тада десити ово чудо, како би га Бог тестирао, како би учврстио своју веру. Видите како Господ зна све наше помисли и планове, како се не устручава да сиђе и спаси нас. Шта хоћу да вам кажем. Верујућем, истински верујућем човеку нису потребни докази да би веровао. А овом су изгледа били потребни, можда чак и подсвесно. То не значи да је он био далеко од вере и Богопознања. Сетимо се само Светог Апостола Томе који није одмах поверовао у Христово васкрсење, већ је захтевао да види ране његове како би се уверио. Ако је један Христов апостол могао да погреши, може и обичан човек на Земљи, који тек залази у веру. Верујте, дакле, и вероваће вам се. Љубите Бога и бићете љубљени. Да поновим: „Благо онима, који не видеше, а вероваше“(Јован 20, 29). Чините добра дела и биће вам враћено троструко. С тим да прави верник никада неће очекивати да му се ишта врати. Зато је лако помагати оне који имају, а тешко помагати оне који немају. Будите спремни да вас Бог позове искушењима, а плата је као што већ рекох велика.
