Одавно, све што дише, има цијену, окречени свуд су гробови.
И даље брдо пијеска, глуми стијену, и даље смо гријеху робови.
Поново, стари човјек исто сања, обучен у свилу и раскош.
Поново се мртвом богу клања, и говори да је живот лош.
Обучен у скупо, скупље жели, док на врату злато се сија.
Ничему се више не весели, и ништа му више не прија.
Дрвени га капут, дуго чека, за испраћај сви ће бити ту.
Сада тијелу дом је земља мека, а ништа неће понијети у њу.
На растанку неће бити, врелих суза.
Нити иког да би плакао, поред много скупих, мрачних блуза, он никога није имао.
