И данас поново ту сам, далеко желим да пођем.
Сапрана земља кишом, мирис ми даје свој.
Дубоко негдје у себи, желим да опет дођем.
Тамо гдје осуда неће, имати мјесто ни број.
Тамо гдје неће нико, увреду своју ми дати.
Тамо гдје нећу морати, страх да узмем за друга.
Тамо гдје вријеме неће, тећи него ће стати.
Ту гдје ћу бити слободан, а не биједни слуга.
Ту гдје подсмијеха нема, нити издаје тешке.
Шта може више да боли, већ кад те изда неко?
Ту нема напада грубог, правдања за своје грешке, већ само глас који је, сваки пут мудрост ми рек’о.
У свијету препуном буке, оглувих од свега тога.
Ту гдје се тишине плаше, иако признати неће.
Траже нешто у буци, заправо траже Бога.
Ал’ у незнању човјек, стазом бола се креће.
Не желим да ме осудиш, за оно што већ знам.
Ја нисам своја грешка, али ме свакако боли.
Та рана често ме врати, да овдје дуго сам сâм.
Умјесто мелема благог, ти на њу стављаш соли.
Зато морам да пустим, све што сам чврсто држао, све то ме одавно црпи, а помоћ сам тражио само.
Знам, није то сада лако, можда ми и буде жао.
А разлог поступка сваког, једино Бог и ја знамо.
