Ухватише ме на рођењу иако не знах тада,
да је то био мој тата,
миловаше ме живот цели,
волеше, грлише,
у тугама тапшаше по раменима,
грдише кад је било за грдњу времена,
одједном занемоћа мој родитељ добри,
ослаби и у кревет паде,
борба лекара за његов живот стаде,
оде као голуб бели ка Небу његова душа,
очеве руке,
поста ми сложена мисаона именица,
више нема ко да ме храбри,
води, бодри,
губитак,
боли поста мука сваки дан,
чињаше ми се као ружан сан,
недеље, године,
децо радујте се док имате роодитеље,
њхове руке са вама лепо,
ружно и тужно деле…
Знајте да их нећете имати вечно…
Сад ми поред мајчине једино Божија рука оста,
Оца мога Небеског,
да ме води,
теши
и од бура ослободи.
