Креће се један облак мали
нежан, бели,
што мир и радост сваком људском бићу дели,
иде друмовима,
стазама,
ка кућама,
изађоше сви на прозоре и путеве,
да скитају,
да га траже,
туге и боли своје у разговору ублаже,
да виде,
где је он,
лаки, мали, бели,
да га питају,
са њиме прозборе реч коју,
један га човек сасвим случајно заустави и упита
– Када ће човек знати срећа шта је?
А он му одговори
– Кад немире душе и срца обустави… Кад све на своје место стави.
