Тихо спушта се нека кишица,
као да није она са великим капима,
већ нека магловита,
танана.
свилена,
ситна,
магловита,
бајковита,
тајновита,
касом пројаха коњ носећи жену и дете,
јурећ’ муњевито ужурбаним сапима.
прође а то двоје само дотакнуше коју малу кап,
у даљини чује се сребрни слап,
капљице небеске росе,
додирују им косе,
гриву вијораву,
милујућ земљу и пут,
дете се приби уз мајчин скут,
капи Небесне оросише траву,
све поприма бајковит сјај
одоше коњ, мајка и дете у бескрај.
