Много касније од када сам крштен, дошло ми је на ум сећање на једног наочитог српског свештеника, који је био посетио наше село када сам био дете. На мене је оставио дубок утисак његов изглед и понашање. Сец́ам се да је моја мајка рекла:
– Ево једнога који не пропагира своју истину“.
Прошло је време и одлучио сам да га поново посетим. Овај пут смо кренули малим аутомобилом једног сунчаног дана, ја и двојица пријатеља, опремљени касетофоном и микрофоном, у његово село, Цаугхнаwага. Предложио нам је да се сретнемо у радио станици Индијанаца, где је већ годинама испуњавао своју дужност коментатора и обец́ао нам шетње и разговоре у природи.
Тако смо га и нашли у радио станици села, са слушалицама на ушима, како чита јутарње молитвено правило на разним индијским језицима, за редом, након француског и енглеског језика. Наравно његови слушаоци нису могли да га виде како се крсти док чита.
Чекали смо га, пуни поштовања, да заврши. Скинуо је слушалице и пришао нам. Било је причљивији и веселији него предходних пута.
– Шта хоц́ете да вам причам? – питао нас је срдачно се смејући – Шта бисте хтели да научите од мене?
– Причај нам што желиш – одговорио је Грегорије – Нпр. причај нам о свом народу, о вашим прославама, вашој мисији…
– Много журиш – одговорио је – Једно по једно.
– Дакле, о мом народу…
Прошло је неко време пре него што је одговорио. Седео је у једној фотељи и видело се да му није удобно. Устао је и сео доле на трем, да би се спустио на наш ниво.
„Мој народ је једноставан као и храна коју једе. Поглавица племена је мушкарац, али га бира савет жена – старица племена. Све наше церемоније су групне и изводе се у “дугачкој куц́и“ (лонг хоусе). Ово има двоје врата. На источна врата улазе мушкарци, а на западна жене. „Дугачка кућа“ је врло једноставна, као што је и вец́ина наших ритуала. Код венчања, саставни део церемоније је благослов стараца. При сахранама жена и мушкарца, када се тело покојника уноси у „дугачку кућу“, сваког уносе на његова врата (тела покојница на западна, а тела покојника на источна), али им је глава за време церемоније увек окренута према истоку. Девет дана после сахране имамо заједничку трпезу, али са јелима без соли“.
Онда је изненада скочио, јер се заглавио музички ЦД, који је ставио да се слуша преко радио станице. Ставио је неку другу музику, нешто саопштио и вратио нам се.
„О чему смо оно причали? А! О церемонијама. Показаћу вам „дугачку кућу“, пре него што падне мрак. А сада о нашим празницима. Целе година су празници (овде се слатко насмејао). Славимо средину зиме (4 дана славља), празник снега, празник првих цветова, празник првих плодова са грмља, празник обилног рода (захвалности), прослављамо жетву (4 дана славља), празнике сувишка плодова, кише и семена, а затим се циклус понавља. Нешто као црквени календару наше свете земље“.
Поново је дубоко уздахнуо и наставио:
„Не говоримо много, не једемо много, не љутимо се много, волимо ово што нам је дано и захвални смо за плодове“.
– Имаш ли можда дувана? – питао ме је.
– Не – рекао сам му.
– Знаш, ми жвац́емо дуван, једемо га, а не пушимо. Када пушиш, дуван се претвара у дим, а када га једеш постајеш једно са њим и благосиљаш земљу која га ти је дала. Шта си ме још питао? Ах, да! За моју мисију.
„Шта да вам кажем. Мојим људима су досадили мисионари. Годинама долазе, више да узму него да дају. Не показују никакво интересовање да виде шта ми имамо. Доносе булдожере, све руше, а онда почињу сетву проповеди.
Али онај српски свештеник је био другачији. Давао је својим присуством. Није узео ништа од нас, осим једног дела нашег срца. То је оно што сам заволео кад сам касније читао о Светом Герману Аљаском и историју православног мисионарства међу Ескимима. Било је неизбежно за мој ум да упоређује, ма колико се трудио да то избегне.
Сец́ам се једног Језуита који ми је у лице рекао да има налог да ме научи духовност. Када је отишао, моја мајка је вртећи главом у негодовању, рекла: “ Ми смо, дете моје, духовни народ, а овај би самог Христа, ако би случајно дошао, ставио у школску клупу да га учи“.
– Постоје ли и други православни међу Индијанцима? – питао је поново Грегорије.
– Упознао сам једног православног Ескима у Платтсбургу и још једног високог по имену Мис Мац. Можда постоје и други за које не знам. А у нашој индијанској болници имамо један брачни пар лекара из Србије, Московиће. Златни људи, посебно воле наш народ и помажу му“.
Погледао сам га право у очи.
– Реци нам, ако желиш ону причи о индијанским маскама* (објашњење на крају текста). О томе су писале све новине и помињали твоје име. Шта се заправо догодило.
Владимир је сео прекрштених ногу и пошто је неко време размишљао, одговорио нам је:
„За нас су те маске светиња. Ми их увек чувамо у мраку, увијене у свилене тканине. Оне представљају наше свето лице које тражимо. А налазимо га у тишини, у мраку, где налазимо и светлост наше душе. Нашу душу никада не приказујемо на изложбама или под вештачким светлом. Они који су те маске приказали на изложби су изгубили сваки осећај светости, зато и воде рат против нас „у рукавицама“, да је избришу и из наше душе. Ми волимо земљу, јер зна да ц́ути и да даје плодове. Научили смо да је кротко волимо и поштујемо. Она нам је као Пресвета Богородица код православаца, кад већ волим да упоређујем. Ипак сам вам доста рекао. Сада устаните да вам покажем моје село“.
Ушавши у аутомобил, сео сам на место возача. Владимир је са места сувозача започео да ми објашњава:
„Овде у центру села видимо католичку цркву. Посвец́ен је Светој Катери Текакwитха, једној Индијанки, коју је папа прогласио светицом. Имамо у цркви њене чудотворне мошти. Овде је центар народног ходочашц́а. Њен живот је био леп попут бајке. По мени је она била Христа ради јуродива. Била је јуродива по благодати. Копала је рупе у снегу, да би очистила своје срце. Моји сународници, који су постали католици, не воле много католичку пропаганду, али поштују своју светитељку, а њихово притисак на Ватикан је довео до њеног сврставања у ред светих. Поред цркве се налази један мали музеј. Тамо можете нац́и карту конфедерације, на којој су детаљно описана сва индијанска племена, симболи, бројеви, места одакле историјски потичу, њихов пут кроз историју, њихови језици. Све је то постало део овог музеја. Настави сада овде десно. Ово је наш Културни центар. Изнад њега је радио станице где смо се срели. Тамо припремам емисије. Сада за време Триода, а затим током Часног Васкршњег поста, пуштам много западне духовне музике и по мало православног појања, да не бих никога изазвао. Индијанска духовна музика није дозвољена у радио станици, већ само у „дугачкој куц́и“. Културни центар субвенционише држава белаца. Спољашње снаге из „цивилизованог“ света желе да нам помогну само на папиру, а у ствари желе да нас угуше, да нас понизе, да нас исцрпе, не толико нас, колико нашу душу и то што у њој носимо. Да од нас направе маске за музеје, кловнове на слављима, предмет истраживања археолога. Не миришу, нити сумњају какав дим пушимо“.
Праснуо је у смех. Скоро сам изгубио контролу над воланом. Наставио сам да возим по његовим препорукама лево, десно, право, заокрт итд. Док се пред нама, после једне кривине, није појавио један модеран али врло необичан објект.
„Ово је наша школа, основна и средња. Школски програм је добар, свиђа ми се. Заиста је индијански. Поред класичног образовања „белаца“, имамо доста предмета непознатих белцима. Не зовемо их обичајима или културом, али на индијански начин, индијанским путевима (звуцима земље), индијанским плесовима, индијанским песмама и узвицима (попут древне драме), индијанским законима и још много тога. Земљиште које окружује школу је свето. Имамо једну мрачну просторију, али не за израду фотографија, већ за прављење наше личне унутрашње маске“.
– Сада вози право на исток. Настави, док не изађеш на раван пут. Два – три километра.
„Овде је наша болница. Нова зграда и нова идеја за нас. Веома је корисна. Изграђена је тек 1985. До тада смо имали само наше лекаре или се лечили у болницама белаца. Али није лако. Већина особља мије упућена у наш начин живота и тешко да могу помоћи нашим старцима. Требали би да уђу у нашу сопствену кожу. Многи покушавају. ВИди се одмах који су ти што нас воле и који се разликују се од уобичајених професионалаца“.
Владимир Натаwе је био поглавица свог племена, њихов духовни вођа. Он је био тај који је извршавао церемоније сахрана и свадби, неко као њихов свештеник. У вечерњим часовима би седео прекрштених ногу у „дугачкој куц́и“, слушао проблеме својих сународника, њихове сукобе, које би разрешивао саветујући их. Имао је улогу судије, која је била једна од њихових најјачих традиција. Био је песник и преводилац, филозоф. Знао је њихове проблеме боље од било кога другог, познавао је и строге законе племена. Ономе који би одбацио обичаје својих предака и постао хришц́ани, било је дозвољено да остану у селу, али није могао да носи никакав чин. Напуштао би Савет мудрих стараца, „губио би своју судбину“, како они сами кажу, изгубио би право на њихово наслеђе. Ово вероватно не би било од велике важности за обичног Индијанца, али не и за поглавицу.
Нико у селу, све до његовог упокојења, није знао да је њихов поглавица православац. А и сам Владимир, који за њих био Франк, живео и радио са њима, за њих, у сталном страху да би могли да сазнају. Морао је да буде умерен, опрезан, прилагодљив, иначе би пао у њиховим очима. Био је годинама одговоран за радио станицу и радио у њиховом Културном центру. Сматран је подржаваоцем њихове изворне традиције и био је незамисливо дирнут када је открио њене сличности са православном традицијом. Делио је са нама многа од својих искуства, јер није могао да их подели са својим народом. Носио је тежак крст.
Када бих га суботом и недељом видео да излази из олтара мале православне цркве Пресвете Богородице, где се вршила служба на енглеском и француском језику, обученог попут дечака који помажу у олтару, држећи свец́у пред свештеницима и владикама, питао сам се какво велико срце носи у себи овај стари Индијанац, који је упорно понављао: „Зна Бог“. И чинио је велике земне поклоне (метаније) да га Бог просветли да мудро води свој народ кроз олује и сукобе, да га ојача да би наставио да носи на својим плећима тежак терет који му је дао.
Прошле су године. Сваки пријатељ који би нас посетио у Монтреалу, морао је да оде у неопходну посету индијанском селу и да упозна Владимира. Многи од њих су ми рекли да су записали своја искуства.
Једног јутра су ме позвали у Монтреалу да ме обавесте де је Владимир умро ван села. Вртело ми се у глави питање, ко ц́е га сахранити, шта ц́е бити са њим? Али он је оставио тестамент у којем изричито захтева да се изврше све церемоније индијанске традиције у „дугачкој куц́и“, али и да дође православни свештеник да га опоји. Наравно, Индијанци нису знали шта подразумева под тим „православни свештеник“, али им је оставио неколико телефона.
Заиста су назвали телефоном, а православни свештеник је дошао и одржао опело пре него што су однели његово тело у „дугачку куц́у“.
Нажалост нисам имао прилику да присуствујем церемонији у „дугачкој куц́и“, али ми је све описао један наш заједнички пријатељ, који се тамо нашао.
Два дана након сахране, мој пријатељ Мајкл ми је испричао све о њој и донео ми један пакет. Рекао ми је да је присуствовао целом ритуалу. Било је заиста импресивно. Када оду у „дугачку куц́у“, Индијанци облаче своја одела у зависности од позиције коју имају у селу. Церемонија, која је наравно одржана на њиховом језику, имала је чудну структуру, као стари византијски типик. На крају је прочитан тестамент поглавице племена, пред свим окупљенима. У свом тестаменту је навео коме поклања сваку ствар. Владимир је имао 75 година и много деце, унука и праунука. Свим члановима породице је оставио по нешто. У једном тренутку је Индијанац који је читао тестамент са потешкоћом покушавао да изговорио једно име које није било Индијанско, ставио је наочаре и једва прочитао: „Јанис Хаџиниколау“. Мој пријатељ Мајкл је подигао руку, па су му дали пакет који ми је донео.
Када сам га отворио, видио сам шта је, била је то књижица „Свете Литургије“ на грчком и енглеском, који сам даровао пре много година. На првој страни је писало: „За Јаниса“, а испод тога на грчком: „До поновног сусрета – Владимир Натаwе“. Помислио сам како је то веома леп гест са његове стране, то што је написао док је још био жив, као да је осећао да ц́ете умрети. Знао је да напише на грчком „До поновног сусрета“. Наравно, изненађење није остало само на томе, већ се наставило. Када сам прелистао књигу, остао сам запањен. Био је превео цео текста Свете Литургије на Мохаwк језик, пишући речи тачно изнад енглеског превода.
Наравно, ја не знам језик Мохаwк, али чувам као драгоценост, овај Владимиров тачан превод на индијански литургије Светог Јована Златоустог. Нека ме Богом удостоји да је једном и објавим.
Тако неке модерне приче личе на бајке, јер је и сам наш живот варљив. А ипак су пуне светлости која не залази, савремена сведочанства једне благословене „јуродивости“ која је умешена у све, од усамљне црквице на некој стени у Егејском мору, до индијанског резервата у Канади. До поновног сусрета Владимире… Карамазове…
manastir-lepavina.org
