Игуман православног манастира Свемилосрдног Спаситеља у америчкој држави Вашингтон, отац Трифун (Парсонс), нема руске корене, али се у духу може назвати дубоко руском особом. Његов пут ка православљу био је кривудав и укључивао је одступање од лутеранства, рад као психолог, па чак и страст према троцкизму. Сада мудри отац дели своје искуство са стотинама духовне деце која му се обраћају за подршку и проналазе утеху.

– Оче Трифуне, реците нам нешто о својој породици. Да ли је била хришћанка? Колико су у њему биле важне хришћанске традиције?

– Врло важно. Моја мајка је била оргуљаш у лутеранској цркви. Сећам се да сам као дете ишао у цркву и моји родитељи су то схватали врло озбиљно. Али средином седамдесетих, обоје су ме пратили и прешли у православље.

– Како сте у детињству и адолесценцији пронашли одговоре на своја прва филозофска и верска питања?

„Тада сам једноставно прихватио чињеницу да сам лутеран. Сматрао је да је са теолошког становишта лутеранска вера најисправнија. На факултету сам био врло активан парохијанин, члан удружења лутеранских студената, али у неком тренутку сам се почео дистанцирати од овога и схватио сам да то није за мене.

– Зашто?

– Зато што нисам добио духовну подршку.

– Рекли сте да сте напустили своју лутеранску прошлост. Зашто сте то учинили, шта вам се тада није свидело у протестантизму?

– Лутеранску цркву напустио сам на другој години факултета. Осећао сам да то више не испуњава моје духовне потребе. Тада више нисам имао осећај да ми то даје неку основу. Прешавши на политику, напустио сам хришћанство.

„Видео сам сиромаштво и осећао сам да је хришћанство пропало“

– По изласку из Лутеранске цркве постали сте активиста Троцкистичке социјалистичке радничке партије САД (СВП). У Русији једва да многи разумеју како се може постати троцкиста у тако апсолутно капиталистичкој земљи као што су Сједињене Државе …

– То је врло могуће. Троцкисти су овде врло активни и даље има много следбеника. У ствари, имам осећај да је значајан део насилних протеста који су се у последње време прелили на улице америчких градова некако повезан са лидерима троцкистичког и марксистичког покрета.

– И своје људе сте нашли својевремено. Каква је била њихова доктрина и зашто се вама свидела?

„Пронашао сам их на свом факултету уз помоћ либерално настројених наставника и других ученика. Као и многи млади људи данас, осећао сам тада да ме влада обмањује. Имамо сиромаштво, суочени смо с расизмом у нашој земљи. Осећао сам да је хришћанство пропало и да је политика једини одговор.

– Како су реаговали ваша породица и пријатељи? Да ли су прихватили ваше одушевљење троцкизмом?

– Моје родитеље је ово јако узбунило. Имали смо трвења у породици, али они нису покушали да утичу на мене. Мислим да су разумели да ме ништа неће натерати да променим став. Сигуран сам да су се мама и тата молили за мене, али ми никада нису рекли за то.

– Зашто сте се пре доласка у православље одлучили да постанете психолог, а затим напустили ову професију? А које сте слике човековог унутрашњег света тада видели?

– Временом сам почео да схватам да сам тада осетио духовни вакуум у свом срцу. А онда сам почео да осећам да као психолог не могу да пружим људима оно што им треба, да им треба нешто дубље. Захваљујући томе, открио сам себи православље и никада се нисам вратио свом бившем животу.

– Али као психолог нисте видели духовно у људима?

– Нешто сам видео, али нисам разумео шта је то. Једноставно зато што тада још нисам знао ништа о православљу. Кад сам дошао до вере, пронашао сам одговоре на сва питања која сам имао.

– Један мој познаник верује да сви психолози заправо нису хришћани и својим клијентима нуде потпуно другачије идеје од оних које нуди Црква. Да ли се слажете са тим?

– Рекао бих да се ово заиста односи на већину психолога.

– Зашто?

– Зато што је цела суштина психологије заснована на хуманизму.

Суштина психологије је у хуманизму, а хуманизам је слобода од Бога и тражење решења за проблеме у тој слободи.

– Али у општеприхваћеном схватању, хуманизам се не сматра нечим толико погрешним. Зашто хуманизам није повезан са хришћанством?

– Јер хуманизам је слобода од Бога и тражење решења за питања и проблеме у овој слободи. Све се тиче човека, али не и Бога.

„Осетио сам да ми Бог говори у срце“

– Како сте први пут ушли у православну цркву?

– Била је то руска катедрала Светог Николе у ​​Сијетлу. Тада сам још био на факултету. Само сам прошао и чуо звоњаву звона, ушао унутра и први пут стигао до Божанствене литургије коју је служио епископ Сијетла Нектарије . Нисам имао појма шта је православље, нисам разумео ни реч на црквенословенском. Истина, захваљујући својој лутеранској прошлости могао је отприлике да разуме шта се дешава.

Да ли је заиста било случајно што сте „случајно“ дошли на ову Литургију или вас је Бог на тај начин одвео до православља?

– Мислим да ме је Бог довео. Позвао ме је, али нисам знао.

– Прихвативши православље, нисте одмах напустили неке идеје троцкизма, зар не?

– Тада већ нисам био активни учесник левог покрета и повукао сам се из партијских послова, јер ми је досадило да непрестано осећам бес у себи и да сам у близини бесних људи. Неке идеје, посебно оне политичке, апсолутно нису одговарале православној вери и одлучио сам да ћу их напустити и да ћу делити са људима само оно што и сам сматрам истином. Али временом сам осетио да ме Господ удаљава од свих мојих претходних веровања.
Монаштво ми је омогућило да свој живот посветим православљу “

– У младости су вас привлачиле идеје троцкизма. Које идеје су те привукле хришћанству? А како су вам отворили очи?

– Многе ствари које се дешавају у Сједињеним Државама гледао сам са стандардних либералних позиција. Није видео проблеме у истополним браковима, веровао у еволуцију. Имао сам пуно либералних идеја у глави, али одлучио сам: ако православна црква ово не учи, онда морам да ћутим о стварима о којима знам и које, како сам мислио, нису одговарале црквеном учењу . Временом сам открио да ме је Господ ослободио ових лажних учења и уронио сам морално и духовно у православну веру.

– Шта вам је било најтеже у православљу и зашто? И како сте успели да превазиђете ове потешкоће? Можда вам је неко помогао у овоме?

– Све више сам осећао да што дубље залазим у православље, у мени се дешавају озбиљније промене и моја бивша уверења пропадају. То је на много начина олакшао мој исповедник, архимандрит Димитри (Егоров) из руског скита у граду Санта Роса . Његова кротост и љубав према Христу, његова света мудрост су ме променили. Имао је огроман утицај на мене.

И, наравно, свети Јован Шангајски је имао огроман утицај на мене – од тренутка када сам први пут посетио његову гробницу. Када га је Руска црква у иностранству прославила 1984. године, присуствовао сам прослави у Сан Франциску. Тада сам већ био уверен у његову светост и било ми је драго што га је Црква саборно прославила. Он је небески заштитник нашег манастира и осећам његову духовну подршку.

– Зашто сте се одлучили на монашке завете, какве су околности биле око тога? А како се вама отворило монаштво?

– Када сам дошао у катедралу у Сан Франциску само да се помолим, осетио сам да не желим да одем. Желео сам да ово постане део мог свакодневног живота, и то не само недељом. Монаштво ми је омогућило да сав свој живот посветим православљу.

– Да ли је било тешко променити начин живота и размишљања ? Како сте успели да промените себе?

– Замолио сам Господа да ми помогне и да снаге да радим оно што желим.

– Јесте ли пуно тога желели да промените?

– Тада сам се придржавао либералних ставова о многим стварима и ово ме је депримирало. Али видео сам да православље на то гледа другачије и, будући да сам био присутан на службама, осећао сам се мирно. Учествујући у Светим Тајнама, осетио сам Божји благослов. Осећао сам да у овоме има нечег важног и веровао сам да ће с временом Господ променити моје мисли. И Он је то учинио.

– Да ли је монаштво некако променило ваше односе са породицом и пријатељима? И да ли је њима и вама било тешко да прихватите ове промене?

– У почетку је било заиста тешко мојим родитељима. Били су веома разочарани што сам напустио професију. Тада су мама и тата већ знали да више не идем у Лутеранску цркву, али су тамо остали. Али када су родитељи видели промене које су се догодиле у њиховом сину након монашења, и сами су прихватили православље.

Занимљив обрт: родитељи вас нису следили када сте постали троцкиста, већ су прешли у православље након вас. Како можете објаснити ове две потпуно различите реакције?

– Мислим да су ме пратили, јер сам се сваки дан молила Богу да им открије православље, мењајући ме и чинећи ме најбољим сином који сам икад могао да будем за своје родитеље.

– Да ли им је било тешко да промене веру?

– Десило се готово тренутно. Прво су дошли у православну цркву у свом граду, а за мање од недељу дана почели су да се припремају за крштење. И узели су га отприлике месец дана касније. Било је право чудо. И сам сам их крстио и осећао сам велику радост због овога. Сада су обоје сахрањени једано поред другог на православном гробљу.

– Сматрате себе особом која је у великој мери усредсређена на руску културу. Можете ли објаснити разлоге за ово? Можда су на вас утицала нека ремек-дела или писци, композитори?

– Имам норвешку и шкотску крв, а Келти су у почетку били православци. Уз све ово, осећао сам неку врсту блиског односа са руским народом. Чак ме је привукла чињеница да Руси током службе стоје, њихови свештеници носе хаљине и браде чак и на улицама америчких градова. То сам видео у друштву које је постало потпуно секуларно, јер се чак ни католички свештеници споља не разликују од осталих. Све ово је допринело мом уроњењу у православље.

– Да ли су на вашем путу православног свештеника били најтежи или најтрагичнији тренуци – и, напротив, најсрећнији?

– Готово 20 година служим као капелан у локалној полицији и ватрогасцима. У нашем округу има 11 хиљада људи, али већина њих се не држи ниједне религије. Тако као капелан помажем онима који немају свештеника. Пре неколико година имали смо највећу стопу самоубистава у држави Вашингтон. У многим случајевима са којима сам се сусретала, починили су их млади људи. Тешко сам то поднео. Било је врло тешко остати јак и комуницирати са родитељима који су управо изгубили дете. Десило се да сам успео да спасим људе од самоубиства или злочина, али, према закону, немам право да причам о томе. Тада сам захвалио Богу што ми је пружио прилику да помогнем онима којима је потребна.

Што се тиче најрадоснијих фаза на мом путу ка православљу, то је било величање светог Јована Шангајског и Сан Франциска. Било је то чудо.

„Трудим се да људи виде аутентичност православља“

– Шта бисте поручили оним људима који, попут вас пре скоро 50 година, сада покушавају да промене свет у име слободе, како мисле, а заправо га воде, можда, у хаос? Како им можете пренети Јеванђеље, приближити их Богу?

– На несрећу, у Америци, будући да се хришћанство овде све ово време манифестује у облику калвинизма и нема много везе са историјом и сећањем на Цркву, многи не знају шта значи бити хришћанин. Као православни монах и свештеник, покушавам да пренесем људима радост и утеху коју и сам осећам. Желим да кроз мене и кроз начин на који комуницирам са њима виде аутентичност Православља.

– Али ово није проблем само Сједињених Држава, већ и целог света. Како то можете решити?

– Амерички проблем је што овде има превише конфесија, раздвајање цркве и државе је срж наше земље. И сада, када леви покрети покушавају да преузму власт, желе да искорене било који облик хришћанства. Стога са дивљењем гледам како се вође Цркве и државе у Русији труде да уједине људе и воде их ка древним апостолским традицијама вере.

– Шта кажете људима који још увек нису одлучили о својој вери и долазе код вас по духовни савет?

– Обично им препоручујем књиге за читање. Али осим тога, кажем да би требало да крену напред о важности Исусове молитве. Кажем им: не молите се за неке ствари – замолите Бога да вас осветли Својом Светлошћу, тако да ће вам открити своју истину.

Кажем им: не молите се за неке ствари – замолите Бога да вас осветли Својом Светлошћу, тако да ће вам открити своју истину.

– Да ли те чују?

– Не знам то. Многи чују, многи не.

– Исусову молитву називате молитвом љубави, јер у њој молимо Бога за милост и верујемо му, а не разговарамо о земаљским стварима. Како вам је помогла, а како другима?

– Исусова молитва је за мене постала онај мотор који ми је помогао да оставим по страни све испразне бриге и своју свест ускладим са Црквом.

– Сами пишете књиге, од којих се једна – „Јутарња понуда“ – припрема за објављивање на руском језику. Молим вас, реците нам нешто о њој.

– – Књига се зове потпуно исто као и мој дневни блог, написао сам је да бих помогао православним хришћанима да добију духовну подршку. Можемо рећи да је бестселер већ неколико година. Сада је почео да се преводи на руски језик у издавачкој кући Сретенског манастира. Имао сам срећу да будем тамо за целоноћно бденије и пријем уочи уједињења два огранка Руске цркве 2007. године. Био сам запањен лепотом манастира и добром вољом браће. Током те посете, по други пут сам имао прилику да се сретнем са сада митрополитом, а тада архимандритом Тихоном (Шевкуновим). Срели смо га у америчком граду Најак неколико месеци пре тога, када су преговори о поновном уједињењу били у току. Владика Тихон је била управо она особа која је била потребна да би представљала Московску патријаршију у овом дијалогу.

 

pravoslavie.ru

Превод: Редакција Чудо

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име