Наше време је у Његовим рукама

Не бој се, ја сам Први и Последњи и Живи. Умро сам, и ево, жив сам заувек и имам кључеве смрти и Хада. Напиши, дакле, оно што си видео и оно што је и оно што ће се догодити после овога. Што се тиче тајне седам звезда које си видео у мојој десној руци и седам златних свећњака, седам звезда су анђели седам цркава, а седам свећњака су седам цркава.

Данас узимамо к срцу и стремимо да разумемо Исусове речи Јовану, након што је био задивљен појавом Исуса Христа као Сина Човечијег.

Могуће је чак и да Јован слуша ове Христове речи док лежи скупљен пред ногама Светлодавца. Или га је можда и Исус, након што је положио руку на њега, придигао док му говори: „Не бој се“.

Они који познају визионарску литературу сетиће се још једне запањујуће визије, током које је пророк Данило пао пред ноге небеског посетиоца, описану са многим истим карактеристикама као оне које се овде приписују Исусу.

Ево Даниловог извештаја о томе шта му се догодило:

И ја Данило сам видјех утвару, а људи што бијаху са мном не видјеше је, али их попаде страх велик, те побјегоше и сакрише се.

И остах сам, и видјех ту велику утвару, и не оста снаге у мени, и љепота ми се нагрди, и не имах снаге. И чух глас од ријечи његовијех, и кад чух глас од ријечи његовијех, изван себе падох ничице лицем на земљу.

И гле, рука ме се дотаче и подиже ме на кољена моја и на дланове моје.

И рече ми: Данило, мили човјече! слушај ријечи које ћу ти казати, и стани право, јер сам сада послан к теби.

И кад ми рече ту ријеч, устах дрхћући. И рече ми: не бој се, Данило, јер првога дана кад си управио срце своје да разумјеваш и да мучиш себе пред Богом својим, услишене бише ријечи твоје и ја дођох твојих ријечи ради.

Тада онај што бијаше као човјек опет ме се дотаче и охрабри ме.

И рече: не бој се, мили човјече; мир да ти је! охрабри се, охрабри се.

И докле ми говораше, охрабрих се и рекох: нека говори господар мој, јер си ме охрабрио. (Дан 10:7-12а)

Данило је пао пред блиставом фигуром као мртав, она му је помогла да се делимично подигне, чуо је окрепљујуће речи и онда је коначно устао, још увек у страхопоштовању.

Шта год да је Јован радио док је слушао Исусове речи, величанственост Сина Човечијег је таква да и он треба да чује речи: „Не бој се!“

Исусов гест помиловања је нешто што чему се учимо да очекујемо од Бога или његових гласника кад год се људима пружи визија. Почиње у Старом завету са Божјим приступом Аврааму и наставља се до пророка (као што је овај пример у Данилу) и у нашем НЗ, где анђели теше шокиране пастире и где Гаврило успокојава Захарију и Богородицу.

Није, наравно, баш да се немате чега уплашити у присуству Живог Бога.

На крају крајева, све што је погођено тамом има због чега да се плаши светлости, укључујући и људско биће.

Као што нас подсећа Посланица Јеврејима, разлика између старозаветног и новозаветног концепта нашег односа са Богом није у томе што прелазимо са страха на неспутану фамилијарност, већ у томе што нам Исус сада показује Божји карактер и преображава нас док се обожујемо.

Ипак, Јеврејима нас подсећа да, баш као када су Јевреји срели Бога на Синају, хришћани с правом задржавају страхопоштовање према Богу, помешано са захвалношћу:

„Зато, примајући Царство непоколебиво, да имамо благодат и њоме да служимо угодно Богу са поштовањем и страхом.

Јер Бог наш је огањ који спаљује.“ (Јеврејима 12:28).

Зашто нам се онда каже да се не „плашимо“, што је једноставно древни синоним за страхопоштовање? Чини се да је разлог нашег страхопоштовања оно што чини разлику: наш страх не би требало да буде она врста која приписује живом Богу злобу или ирационалност.

Страх од Господа није иста бојазан коју имамо према тиранину или духу.

Наш страх је прикладан јер знамо да нисмо „дорасли“ догађају суочавања с Њим, а не зато што доводимо у питање Божју доброту. Бог познаје нашу људску и палу слабост, па је већина ових библијских прослављања људима праћена Божјим уверавањем да Он није дошао да нам науди, већ да исцели и усмери.

„Не бој се!“ Јовану али и ми чујемо Господње великодушно „не бој се“ док се сусрећемо лицем у лице са Оним који нас познаје и који ће нам отворити велике тајне.

Прва мистерија се тиче Њега и Његовог односа према свету и Његовом народу.

Он је „први“ и „последњи“, каже Јовану.

Овде Исус потврђује карактеристику коју смо већ чули у вези са Господом Богом, у Откровењу 1:8, где смо чули да је Бог Алфа и Омега, прво и последње слово грчког алфабета. Као Отац, и као Син — они, са Светим Духом, деле власт као глава и крај свега. Од Бога све долази и само у Њему све створено има своју праву сврху.

Исус је био, са Оцем и Духом на почетку и циљ је и жеља људског срца. Његово име као „првог“ и „последњег“ истинито је у вези са нашим сопственим светом који је Он створио и који чека Његов славни повратак.

То је тачно и у вези са невидљивим световима, јер Њему одговарају и Небеске Силе. Штавише, Његова титула као „први“ и „последњи“ је објашњење зашто га се не требамо бојати.

Древни коментатор из шестог века Екуменије каже ово:

Свети Јован не би био довољно јак да преживи своје запрепашћење да га није дотакла спасоносна десница Сина Божијег, која је самим додиром учинила толико дивних ствари. И рече ми: „Ја сам први и последњи“, што је као да је рекао: „Ја сам онај који ради спасења свих вас борави међу вама у телу на крају времена, иако сам Први и Прворођени свега створења. Како је могуће да се из моје појаве појави било шта зло?’

И тако, у Исусовом уверавању да је Он први и последњи не постоји само метафизичка и теолошка истина, већ и лично уверење – то је Онај од кога долази сав живот, промисао и испуњење за сваког од нас.

Када се вратимо на Постање, на причу о људским почецима, можемо уочити и свемоћ и потпуну нежност Бога.

Он ствара човечанство без напора и са дубоком присношћу, обликујући нас по свом лику и удишући у нас дах живота.

Овај који је Први и Последњи је такође „Живи“ који даје дах свему што живи и који то чини са посебном сврхом за Своју људску креацију.

Назив „Живи“ можемо узети у два правца.

Добро стоји као синоним за „Који Јесте“, Хо Он, Онога који јесте и који узрокује живот у свим стварима. То такође стоји као подсетник да смрт нема победе над Њим, који је самим својим присуством у Хаду отворио капије за оне који су тамо затворени.

У ствари, Исус експлицитно истиче своју способност да да овај дар живота, чак и када је пример моћи над светом сенки: „Умро сам и, ево, жив сам заувек и имам кључеве смрти и Хада.“

Његова смрт и вечно васкрсење сведоче да Он може и планира да нас, са Њим, уведе у вечни живот. Он једини, од свих оних који су покушали да овладају смрћу, има ефикасно оружје над оним што би нас уништило. Само Он има кључ да откључа (и да закључа!) Смрт и Хад тако да они више не могу бити наши смртни непријатељи.

Подсећамо се ове недеље на овај велики дар човечанству у причи о четрдесет мученика из Севастије, који су се борили против свега што су зли људи могли да им ураде и елементима саме природе. На крају су сваки од њих примили круну славе и показали како Цар над царевима може довести до царског достојанства оне који Му припадају.

Пророк Исаија (22:22) се радовао Месијином доласку, који ће поседовати „кључ од дома Давидова“, са могућношћу да отвори (и да нико други не може да затвори) и затвори (и да нико други не може да отвори).

Кључ Божјег дома је веома велика сила, јер њиме Исус признаје оне који имају заједницу са Њим, и (незамислива помисао) може протерати оне који одбијају ту част.

Исус ће, заиста, подсетити једну од цркава на ову улогу коју Он има, као власник куће, у неколико стихова иза одломка који сада читамо. Али кључ који је овде детаљно описан, кључ смрти и Хада, је мрачна допуна кључа Божјег дома.

Помоћу овог кључа Сатана има, неко ограничено време, способност да ухвати у замку оне који не гледају у Христа. Ипак, овај кључ је само неко време био његов, јер заправо није његов сопствени кључ.

У 20. поглављу књиге Откривења чујемо о Исусовој способности да непријатеља окује у своју тамницу тако да више не може преварити народе. Већ је дошло време када је Непријатељ обуздан, тако да сви сада могу да чују и да се одазову правом домаћину, Исусу, а не да буду оковани у тамницама незнања, злобе или бола.

Знамо ово због Исусове сопствене параболе у вези са везивањем јаког човека (Матеј 12:29), нечега што је учинио кроз Своју инкарнацију и службу међу човечанством. Све још није у потпуности остварено, али Исус је већ донео јутро новог дана који долази, Својим сопственим животом, смрћу и васкрсењем.

Због онога што је Он учинио, чак ни они верни који се суочавају са смрћу нису безнадежни. Сећају се Исусових речи Марти: „Ја сам васкрсење и живот. Ко верује у мене, ако и умре, оживеће“ (Јован 11:26).

Јован, дакле, чује утешне и важне вести док га Господ придиже. И ова вест није само за његове очи и уши, већ за све нас.

Речено му је да забележи оно што ће видети у својим визијама, тако да ће то читати и генерације после њега. Двадесет векова је прошло, а ми још увек истражујемо ову велику књигу која нас освежава, изазива и даје нам наду.

Обим Апокалипсе је огроман, састоји се од мемоара наше прошлости које тумачи Бог, нових божанских увида у нашу садашњост и наде у будућност у облику Христа.

Као што каже Христос, Јованово је да пише о ономе што је видео и о стварима које постоје и о стварима које ће бити.

Ево, дакле, Исусовог кључа за оно што треба да очекујемо у овој књизи мистерија — не само тајне о будућности, већ и увид у нашу садашњост и јачање сећања на нашу прошлост.

Ово је важно као коректив онима који мисле да је књига Откривења једноставно откривање будућности.

Не, оно обухвата цело време, које је у Божјим рукама.

У њему видимо шта је Бог учинио, чини и што ће учинити за нас.

У њему се подсећамо на Његову победу над прошлим непријатељима; у њему из нових перспектива видимо какво је наше садашње време јер се укршта са световима које иначе не видимо; у њему ће нам бити дате наде и упозорења која ће нас водити док корачамо у нашу будућност.

Уз помоћ потресних сцена које долазе, можемо имати исто поверење као псалмиста:

А ја се у Тебе, Господе, уздах;
рекох: Ти си Бог мој.

У руци Твојој је жреб мој;
избави ме из руку непријатеља мојих,
и од оних који ме гоне.

Јави светло лице Твоје на слугу Твога,
спаси ме милошћу Твојом.

Господе, да се не постидим, јер Тебе призивах;

(Псалам 31:14-17а/LXX 30:15-18а)

Исус је дошао да разговара са Јованом, да га ојача, и тако да ојача нас.

Наша времена су у Његовој руци и зато Га можемо призвати у тренуцима збуњености, па чак и прогона.

Ова идеја о нашем животу у руци Богочовека приказана је у последњој тајни коју Исус открива Јовану у овој сцени: „Што се тиче тајне седам звезда које си видео у мојој десној руци и седам златних свећњака, седам звезда су анђели седам цркава, а седам свећњака су седам цркава.”

У Његовој руци су звезде, управо анђели који воде Његову Цркву.

И Његове ноге ходају усред златних свећњака, цркава, јер су Његове и њихова светлост долази само од Његовог сјаја.

Није само време Његово, није само његова снага живота.

Све што јесмо је просветљено, усмерено и праћено од Њега.

Он хода међу нама.

Са овом упечатљивом сликом нашег Господа и речима „Не бојте се“, чекамо шта ће Он рећи седам цркава, а тако и нама!

БИЋЕ НАСТАВЉЕНО

Едит М. Хамфри

ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/alampfortoday/2021/03/12/lighting-up-the-apocalypse-4-our-times-are-in-his-hands/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 07.12.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име