Наш брат Причасник нам показује Господа
Јован нас је, у првих осам стихова Апокалипсе, темељно упознао са Аутором и Предметом своје визије – Господом Богом, виђеним у Исусу Христу, од Кога потичу сви почеци и ка Којем жури сва творевина, као нашем циљу.
Сада Јован наставља да нам даје увид у визију како му је прво дошло: прво смо упознати са чутoм, а затим са виђеном Речју или Гласом Божијим.
Ево стихова од деветог до седамнаестог:
Ја, Јован, брат ваш и заједничар у невољи и царству и трпљењу у Исусу Христу, бијах на острву званом Патмос због ријечи Божије и свједочења за Исуса Христа;
Бијах у Духу у дан Господњи, чух глас иза себе силан као труба, који говораше:Што видиш напиши у књигу, и пошаљи на седам Цркава: у Ефес, и у Смирну, и у Пергам, и у Тијатиру, и у Сард, и у Филаделфију, и у Лаодикију.
И обазрех се онамо да видим глас који говораше са мном, и обазрјевши се видјех седам свијећњака златних,
И усред седам свијећњака Некога налик на Сина човјечијега, обучена у дугачку хаљину, и опасана по прсима појасом златним.
А глава његова и коса бијаше бијела као бијела вуна, као снијег, и очи његове као пламен огњени;
И ноге његове као сјајни бакар кад се зажари у пећи;
и глас његов као хука великих вода.
И имаше у својој десној руци седам звијезда, и из уста његових излажаше мач оштар с обје стране, и лице његово бјеше као сунце што сија у сили својој.
И кад га видјех, падох к ногама његовим као мртав,
и Он положи десну руку своју на ме, говорећи: Не бој се, ја сам Први и Посљедњи
Од самог почетка загрљени смо његовим речима.
Јован, било да је апостол, старац или неки други проницљиви пророк из првог века, назива себе нашим братом.
Каже да је са нама причасник, заједничар, наглашавајући избором речи и наше заједничко делање и наше учешће у нечему већем од нас самих.
Можда ћемо бити изненађени и мистеријама које су нам дароване, заједно са њим — невољама и трпљењем, као и „краљевством“ или „владавином“ или „принчевством“.
Како невоља и трпљење могу бити дар који бисмо желели да делимо?
Свакако, краљевство или принчевство је прерогатив самог Исуса, да дели са нама како Он жели. Али исто тако су и „невоља“ и „трпљење“, што се најсавршеније види у Господу славе, Ономе који је понео наше туге и изнео наше јаде, далеко изнад свега што смо морали да претрпимо.
Могло би се очекивати да ће Јован на патњу гледати као на нешто што већ поседује, будући да је и сам у изгнанству због своје верности Христу у непријатељском свету. Сведочанство нашег брата Јована је дуго, дуготрајно мучеништво, као што грчка реч martyria сугерише.
Он, међутим, не сматра ову патњу својом по праву, пошто познаје Исуса као савршеног Човека жалости. Нема сумње да је због свог учешћа у достојанству и страдању Христовом могао да буде „у Духу“ на Дан Господњи, односно у недељу. Све што Јован зна да је вредно припада Господу— ово Откривење које даје, наша способност да издржимо, наше невоље, наш статус савладара са Христом, наш живот „у Духу“ и наш улазак у Његово тродневно Васкрсење.
А сада ћемо видети како нам Христос Сведржитељ помаже да разумемо значење и циљ Његових речи у прошлости.
Наш брат сапричасник показаће нам Господа!
И то ће учинити тако што ће нам рећи нешто пуно старозаветних одјека.
Прво, Јован чује „глас трубе“.
Враћамо се у машти назад на Синај, где се Бог указао Мојсију на гори, са људима испод планине, говорећи гласом трубе свечане речи савеза. Тако је било и у књизи Изласка за народ Божији, пре него што су примили заповести. Бог их је пре времена припремио за оно што ће се догодити, поставивши границу око дна планине и упозоривши их да се не приближавају све док не добију знак који ће Он дати: „Ниједна рука неће га додирнути, али ће бити каменован или погођен; био звер или човек, неће живети. Кад труба затруби, они ће изаћи на гору.” (18:12-13).
И опет, како се прича наставља, чујемо: „А трећи дан кад би ујутру, громови загрмеше и муње засеваше, и поста густ облак на гори, и затруби труба веома јако, да задрхта сав народ који беше у логору“ (19:16).
Тада се Бог сусреће са Мојсијем, Закон је дат и ми још једном чујемо ове речи, сумирајући одговор народа: „И сав народ виде гром и муњу и трубу где труби и гору где се дими; и народ видевши то узмаче се и стаде издалека“ (20:18). Они су спремни за величанственост Божје речи и узимају је к срцу. Труба је знак и да Бог говори и да они буду у страхопоштовању.
И тако одају поштовање, иако ће прерано заборавити оно што су видели и грешити заједно са Ароном и златним телетом.
Можда себе видимо другачијима од њих.
На крају крајева, ми смо „сапричесници“ у Христу.
Ово је истина; али исто тако остаје истина да Христова реч изазива страхопоштовање. Посланица Јеврејима нас такође води управо на овај одломак у Изласку, како би нас подсетила да је чак и за хришћане „наш Бог огањ који прождире“ (Јевр. 12:29).
Јован ће нам свакако показати чудо Христовог помирења за нас и разуме како смо у привилегованој позицији у односу на ону јеврејског народа, због оваплоћења и Божјег приближавања нама.
Ми смо саговорници.
Али Његов глас и даље изазива обожавање.
Труба се оглашава.
И оглашава се за све нас.
Јован наводи седам цркава и речено нам је да је добио упутство да за њих запише речи Божје у књигу.
Али, наравно, седам у библијској традицији је број завршетка. Христове речи су за тих седам историјских заједница у Малој Азији, али и за цео његов народ. Број седам је стар колико и само стварање!
Окреће се да види глас.
Зар то није чудно?
Не окреће се да види онога који говори, већ сам Глас.
Јер, на крају крајева, Син Божји је Реч Божија, божански говорник, Онај који открива, речима које можемо разумети, Божију вољу, Божије поступке, Божји карактер.
Он је Глас, и због Оваплоћења, тај Глас се може видети као и чути!
Шта је то што Јован види када се окрене?
Прво Он види контекст, место са којег Глас говори.
Ено га, хода међу седам свећњака.
И овде има одјека на Стари завет; прво на светиљку у најсветијем месту храма, али и на седмокраки свећњак Захаријине визије (четврто поглавље), којим је Бог уверавао народ да је још са њима.
Овде се налази седам стварних свећњака, који наглашавају заједницу Цркве која је и разнолика и јединствена. Један древни отац (Екуменије) каже: „Није их назвао „светиљкама“, већ „свећњацима“, јер сам свећњак нема способност да сија, али носи оно што је способно да осветли.“ Да, они су способни за просветљење, али такође могу изгубити своју позајмљену светлост ако не зависе у потпуности од Њега.
Оно што следи јасно показује да Исус не само да хода међу њима, већ је и сам извор њихове светлости.
Он се појављује као златан, пун светлости, као пламен ватре и сија као сунце. Визуелни ефекат који је дат у овој визији је запањујући, а ако размотримо друге слике у Старом завету, видећемо и зашто.
Јованова визија заправо комбинује различите пророчка виђења Бога и Његових гласника.
Читање Данила нам показује да Јован види Исуса са карактеристикама самог Источника дана, како седи на престолу — беле косе попут снега и вуне, огњени пламен (7:9-10). Али он је такође описан и као тајанствена фигура у 10. поглављу Данила, обучен као свештеник у лан са златним појасом, са бронзаним стопалима и страшним гласом (10:4-7).
Затим постоји опис Божјег гласа „као многе воде“ у Језекиљевој визији (Језек 43:2)! Онај кога Јован види је и Бог ког обожавамо и свештеник који долази да посредује за нас – представљен са неколико фигура у Старом завету, они деле идентитет у оваплоћеном, васкрслом и вазнетом Исусу.
Овог, каже Иринеј, Јован представља у смислу „свештеничке службе, као у случају дугачке хаљине која сеже до ногу“ (Против јереси 4.20.1).
Он говори, поучава, посредује и заузима се за оне међу којима хода на познати начин. У исто време, Он је предмет Јовановог (и нашег) поштовања и обожавања. Јован пада пред његове ноге, као што је Данило пао пред ноге те тајанствене фигуре тако давно (10:9)
И ми морамо.
„Пред престолом Твојим, клањамо се са дивљењем, Господару!“
Поштовање није старозаветна ствар — оно је уграђено у саму природу сусрета људи са Богом.
Јован пада као мртав пред Оним који је Судија свима.
А ипак је Јован подигнут и речено му је да се не боји.
Јер овај Величанствени није овде да нас поништи, нити да господари над нама, већ да нас ослободи тираније – чак и тираније наше сопствене грешности.
Он долази ради „устајања и пада многих“, како је Симеон тако давно рекао.
Он је „неко као Син човечији“, само испуњење Данилове визије.
То је управо та фигура која долази после четири угњетавачка режима које је Данило видео, то је Онај који долази на облацима Источнику дана, Онај који учествује у самој Божјој природи и коме је дата „власт, слава и царство… које неће проћи“ (Дан 7:14).
Невероватно, Његов циљ је да дели ту славу и влада са нама, као што Данило каже: „Али свеци Свевишњега ће примити царство и поседовати Царство заувек, заувек и заувек“ (7:18).
Његова славна титула, Син Човечији, такође је знак његовог смирења, јер Он долази да буде међу нама и да нам да оно што је Његово, што дели са Оцем.
И тако Он подиже нашег брата Јована.
И тако ће и нас Он подићи, тако да са Јованом можемо видети и чути небески Глас, спознати Његово присуство како хода у нашој средини, засијати славом Његове светлости и уживати у клањању Му заједно заувек.
Јован лагано подиже вео да бисмо били преплављени овом Светлошћу и обрадовани звуком трубе.
ИЗВОР: https://blogs.ancientfaith.com/alampfortoday/2021/02/26/lighting-up-the-apocalypse-3-our-brother-communicant-shows-us-the-lord/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 30.11.2022.
