Сиње је море широко,
Широко, хладно, дубоко.
Креће се лађа француска
Са пристаништа солунска.
Одлазе моји другови,
другови српски витези,
У земљу даљну Африку;
Сви носе тугу велику.
Из своје земље прогнани,
По свету блуде млађани;
Туђино мајко – маћијо,
Збогом за навек Србијо!
А кад се море заљуља,
Махнито силно удара,
Сви моле светог Николу,
његову силу на мору!
Многи ће од њих бити плен,
Кад дође швапски сумарен,
Много је Срба пропало,
У мору хладном остало.
Шта ли је Србин згрешио?
Богу се увек молио;
Седам се лета борио;
У рову славу славио.
Узалуд чекаш мајко ти,
Да ти се војно жив врати,
Море је сито – мирује;
Јединца твога – милује!
