Велики број клијената који дођу на терапију тражи средство за регулисање својих емоционалних стања. Њихова осећања су често интензивна и свепрожимајућа, или се осећају збуњено и одвојено од својих емоција и емоција других. Они чезну да избегну сва снажна или узнемиравајућа осећања и настоје да та непријатна осећања “излече”. Међутим, то избегавање патње носи ризик од губитка виталности и богатства доживљаја које такве емоције доносе. Стога се једним од терапеутових задатака може сматрати оживљавање и ревитализовање, подстицање здравог прихватања и изражавања емоција.
Како терапија функционише из угла трансакционе анализе?
Често је потребно да клијент (клијентово его стање Детета) научи да може да доживи снажне емоције, да их изрази на адекватан начин, те да ће и он и други људи око њега преживети то искуство.
Клијентима који имају веома ниске нивое емоционалне писмености терапеут помаже подстичући их да вербализују своје унутрашње доживљаје, преводећи их у језик осећања. На неки начин тај процес препознавања и дешифровања емоционалних доживљаја паралелан је са развојним процесом у коме учествују родитељи са децом. То може бити нарочито важно за оне клијенте чији родитељи нису били способни да их науче да ефикасно дешифрују своје доживљаје.
Клиничко искуство показује да се велики број клијената плаши изражавања емоција, мешајући то са “губитком контроле”, што можда одражава унутрашњи хаос који клијент на неком нивоу доживљава као одговор на своја рана искуства. Такође, исказивање емоција је и донекле културно одређено. Међутим, емоције имају улогу у решавању проблема, те таква осећања, иако су често непријатна, треба прихватити и треба оставити простора да се она прораде до свог природног разрешења.
Дефинисање појма емоције
На самом почетку, када говоримо о неком емоционалном поремећају, неопходно је да се позабавимо тиме шта су уопште емоције и чему нам оне служе.
К: “Шта су то емоције?”
Т: “Емоције су психолошки феномени који се осећају у телу.”
К: “А шта ће нам?”
Т:”Да би покренуле акцију на адаптацију.”
Дакле, емоције су “реакције” бића на неко збивање које мотивишу особу на оно понашање које ће омогућити адаптацију на дату промену. Међутим, реч је о низу менталних операција које претходе настанку емоција, као и о оним операцијама које су покренуте самим емоцијама. У светлу тога, Трансакциона анализа овај комлексан механизам концептуализује кроз Модел кружне емоционалне реакције, одн. кроз КЕР модел.
Дакле, имамо неку СТИМУЛУСНУ СИТУАЦИЈУ, затим, дешава се:
ПЕРЦЕПЦИЈА – опажање стимулусне ситуације;
АПЕРЦЕПЦИЈА – приписивање значења одредјеном стимулусу:
ВАЛОРИЗАЦИЈА – приписивање значаја том, истом, стимулусу;
ЕМОЦИОНАЛНА ТЕЛЕСНА РЕАКЦИЈА – активира се аутономни нервни систем: симпатикус и парасимпатикус; ендокрини систем; соматски нервни систем (моторне функције);
АКЦИОНА ТЕНДЕНЦИЈА – спремност за акцију;
МИШЉЕЊЕ – размишљање и бирање понашања;
АКЦИЈА – само понашање, тј. акција усмерена ка почетној стимулусној ситуацији.
Да би субјект реаговао на неки стимулус он га мора опазити, протумачити његово значење и одредити његову важност. Перцепција, одређивање значења и одређивање значаја стимулуса није функција самог стимулуса, већ субјекта, односно критеријума на основу којих субјект процењује значење и значај стимулуса. Систем правила, кодова и вредности којима се субјект служи да би дешифровао стимулус из спољашњег света називамо референтни оквир. Референтни оквир одговара једној унутрашњој мапи којом се субјект служи како би се орјентисао како према себи тако и према спољашњем свету. Дакле, субјект не реагује на стимулус, већ на значење које он сам приписује менталној репрезентацији стимулус.
Када упоредимо све оне ситуације у којима субјект осећа емоције са оним у којима не осећа, долазимо до закључка да се осећања осећају само у оним ситуацијама које је субјект оценио као веома важне.
Као реакција на значајан стимулус емоција јесте скуп висцералних, моторних, мотивационих и менталних процеса који у својој интеракцији омогућавају адаптивну активност. Адаптивно понашање је оно које делујући на стимулусну ситуацију доводи до њеног разрешења или оно које доводи до успешног избегавања стимулусне ситуације, што резултира успостављањем нове равнотеже између бића и понашања. Уколико понашање које је мотивисано неком емоцијом не доводи до успостављања нове равнотеже, тада је у питању неадаптивно понашање.
Након што клијент разуме како овај механизам емоционалне реакције функционише, прелазимо на специфичну емоцију која доводи до неадаптивног понашања које отежава нормално свакодневно функционисање индивидуе.
Дефинисање емоције страха
Страхови су група осећања за које је карактеристично да их субјект осећа када процењује да је угрожена нека његова вредност, а да он не би могао да се адекватно супротстави објекту или ситуацији која га угрожава.
Дакле, када човек осећа да је изложен околностима које превазилазе његове моћи у том одређеном тренутку, и да се у њему дешава нешто што спречава његов механизам нужне одбране, налази се у стању страха.
Наше целокупно понашање незамисливо је без осећања страха. Страх од непознатог, од казне, од природних катастофа, страх од срамоте, неприхватања, од других људи, страх од испита, вожње аута, од паука … страхови су бројни, сложени, прикривени, маскирани, и много говоре о личности која има такво осећање. Могу се „носити“ дуго кроз живот, бити врло мучни и оптерећујући за особу која има свој страх од нечега или некога, могу битно утицати на квалитет живота и способности, резултирати повлачењем од света и других људи.
Зато је важно донети одлуку о суочавању са својим страхом, и потражити помоћ, јер многи људи са овим осећањем нису у стању да се изборе сами. Често не могу да одреде чега се, уопште, плаше, и то су посебно тешка стања. Одговор може бити дубоко у несвесном, а тада је стручна помоћ од велике помоћи и значаја. Када човек има потребу да говори о свом страху, он, заправо, шаље позив за помоћ. Осећа да није сам, и да постоји неко ко ће са њим тај страх поделити, и помоћи да се пронађу узрок и решење.
Уколико се особа са овим потешкоћама обрати психотерапеуту, терапеутов задатак је да заједно са клијентом испита и увиди чега или кога се плаши његов клијент, коју врсту страха осећа, да би му кроз процес опоравка објаснио, навео да схвати шта се са њим дешава, због чега се налази у таквом стању, и да га наведе да о томе сам размишља на исправан начин, до крајњег исхода терапије – највећег могућег степена исцељења. У ту сврху, нека од следећих питања, могу бити врло корисна:
Како клијент тумачи своје стање страха, и како о томе размишља – сопствени доживљај догађаја/ситуације?
Зашто баш тако тумачи/доживљава?
Шта га то наводи, „тера“, да размишља на тај начин?
Наравно, уплашеном клијенту је тешко објашњавати ствари овако слојевито и збуњујуће, посебно у почетку терапије када је важно ићи корак по корак, али стручна подела страхова, њихово појашњавање, генеза, и сам смисао тих стања, неопходни су за разумевање и помоћ онима који их траже.
Када особа осећа страх?
Дакле, особа осећа страх:
када у врло краткој квалитативној реакцији процени да је угрожава неко други или нека ситуација;
када процени да та опасност превазилази њене моћи самозаштите, да није у стању да се супротстави некоме/нечему, што је угрожава;
када процени да не може да побегне.
Ове процене представљају основну КОГНИТИВНУ ТРИЈАДУ СТРАХА.
Обрасци понашања
Страх изазива различите облике понашања код људи. Повлачење/бежање, избегавање, приближавање, хаотично понашање, онесвешћивање – неки су од тих облика. Чини се да је бежање очекивана и уобичајена реакција на ситуације/објекте који изазивају страх. Међутим, особа се може и приближавати истима, што зависи од њене процене. На пример, када нека особа процени да опасност није тако велика, неће одмах побећи, или када јој није одмах јасно колика је и каква, заправо, опасност.
У другим случајевима, нека особа може имати “помешана” осећања у вези са опасношћу којој је изложена. Може се, на пример, једним делом себе осећати слабом/угроженом, а другим делом, моћнијом. Могли би рећи да ће оним делом који се осећа моћније, компензовати осећање страха и немоћи, што обично води у неадекватно понашање, и други тип реакције који није у складу са реалном ситуацијом: агресија, бес, мржња. Ови облици деструктивног понашања су често показатељи страха. Неки људи усвајају овакве обрасце понашања, и погрешно их примењују као начин борбе са страхом. Рецимо, особа ће због препирке на улици или у саобраћају, потегнути оружје или изазвати тучу.
У овом делу важно је позабавити се и рекет осећањима. Рекет осећање је позната емоција, која је научена у детињству, која се доживљава у разним стресним ситуацијама и која представља неприлагођено средство одрасле особе за решавање проблема. Често за рекет осећање кажемо да се користи да сакрије аутентично осећање. Док смо деца, ми се често суочавамо са тиме да се одређена осећања у нашој породици и околини охрабрују, док се друга обесхрабрују или забрањују. Када као дете доживимо неко од забрањених осећања, брзо се пребацујемо у оно осећање које је дозвољено. Можда чак себи тада и не дозволимо да будемо свесни осећања које је забрањено. Када у одраслом добу доживимо рекет осећање, пролазимо кроз исти процес. Зато је рекет осећање, оно које је у детињству било забрањено. На пример, за особу која у стресним ситуацијама реагује високом напетошћу, виком, бесом, можемо рећи да је њено рекет осећање љутња којом сакрива осећање страха, јер осећање страха није било дозвољено у њеној породици и вредновало се као слабост и кукавичлук.
Занимљиво је и контрафобично понашање; припада стилу, или, типу понашања које на сложен начин указује на нечији страх. Таква особа гуши/потискује свој страх, тако што му, заправо, иде у сусрет. Тражићи ситуације или објекте који неки њен одредјени страх изазивају. Добар пример је човек који се плаши висине, а током времена, постаје алпиниста.
Страх као трансакција (страх шаље поруку)
Исказивање/показивање страха, има двојако значење. Када особа некоме изрази свој страх, она тражи помоћ. То се дешава међу блиским људима, или у односу клијент – терапеут. Тај однос се заснива на поверењу, одн. веровању да се у неку другу особу може имати поверење. Особа тиме поручује да јој требају помоћ, заштита, разумевање, блискост, умирење.
Али, особа може исказати свој страх и објекту који је угрожава/плаши, и тако покушати да оконча агонију страха. Водећи се логиком признавања/показивања страха (“признајем да те се бојим, јачи си, надмоћан”), на неки начин умирује бес/мржњу објекта према себи. У врло несрећним околностима, објект може злоупотребити слабост те особе, и појачати своју агресију према свом “плену”.
Значај анализе Скрипта
Скрипт је животни план који је донет у детињству. Идеја да на животне обрасце одраслих људи утичу искуства из детињства кључна је идеја не само за Трансакциону анализу (ТА), већ и за многе друге психолошке приступе. Оно у чему се ТА теорија о скрипту разликује јесте тврдња да Дете одлучује о животном плану који није искључиво плод утицаја спољашњих сила као што су родитељи и окружење, већ каже да је скрипт предмет одлуке. Скриптне одлуке су најбоља дечја стратегија за опстајање у непријатељском свету који је понекад и опасан по живот. Скриптне одлуке се доносе на основу дететових емоција и његове способности да разуме реалност. Међутим, мало дете не размишља и не доживљава емоције на исти начин као одрасли.
Када особа уђе у скрипт, игнорише карактеристике овде-и-сада ситуације које су важне за решавање проблема. Другим речима, отписује. Када то ради, понавља застареле информације о себи, другима и свету, које укључују та отписивања.
На пример, када је била дете, можда је примила поруке од својих родитеља који су јој говорили да није способна да размишља. Претпоставимо да сада, као одрасла особа, треба да полаже испит. Ако у овом моменту, уђе у скрипт, почеће у себи да понавља родитељеву дефиницију себе, која каже: “Ти не умеш да размишљаш!” Сложивши се са тиме, прихватиће отписивање својих способности да размишља, и почеће да се осећа неадекватно и збуњено.
У овом примеру, реалност ситуације је да је способна да размишља. И зато, када прихвати стару дефиницију да није способна да размишља, она искривљава своју перцепцију реалности тако да се уклапа у њен скрипт.
Зато, откривање ових раних скриптних одлука је неопходно за разумевање клијентових неадекватних осећања и застоја који су проистекли у решавању проблематичних ситуација. Циљ терапије је редефинисање ових одлука у складу са реалним процењивањем ситуације овде-и-сада, које особи омогућава да постане свесна својих способности да изађе на крај са претњама које су је задесиле.
psihoterapijaipsiholoskosavetovanje
