Амерички филозоф и психолог 19. века Вилијам Џејмс, једном приликом је рекао: „Човек је сума свега онога што може назвати својим”. Истина је да је људски идентитет много флуиднији него што мислимо и да га је често тешко ухватити, поготово јер то ко смо обликују и други људи, спољни догађаји и сложени унутрашњи процеси.
А шта је са материјалистичком страном ове приче? Зашто ствари често доживљавамо као продужетак сопственог идентитета?
Веза коју градимо са стварима
Људи се везују за ствари које поседују, било да је у питању одећа, намештај, уметност, различити украси и ситнице, или тех уређаји. Сваки од предмета који сматрамо својом личном својином, а притом нам је посебно драг – добија на вредности јер у њега улажемо своје емоције и сентимент.
Занимљиво је да наша веза са стварима почиње од малих ногу. Жан Пијаже, швајцарски развојни психолог најпознатији по својој теорији когнитивног развитка, приметио је да чак и новорођенчад показују склоност ка поседовању одређених предмета. У тако раном периоду, најчешће су у питању омиљена ћебад или играчке од којих се не одвајају тако лако. Једно истраживање из 2008. године показало је да деца која су тек проходала више вреднују своје личне предмете него идентичне реплике тих предмета; чак их идеја о томе да кући понесу копију уместо свог оригинала престрављује.
У доба адолесценције, различити предмети добијају вредност симбола иницијације, и за њих се људи изразито везују. Овде може бити реч о самостално изабраним одевним предметима којима се исказује став или припадност одређеној социјалној групи, или о куповини првог аутомобила.
Емотивна вредност предмета назначава новчану вредност предмета кроз читав живот човека. Узмимо као пример следећу хипотетичку ситуацију: наследили сте од покојног деде ручни сат. Објективно гледано, овај сат као куповна роба – не вреди много. Међутим, он има неописиву, готово магијску вредност за вас јер је то предмет којег је некада поседовала вама блиска особа и који вас сада подсећа на лепе тренутке које сте провели са њом.
Статусни симболи и креативно изражавање идентитета и личних вредности
Предмети које људи воле и поседују су неретко у функцији статусних симбола. То шта ће бити статусни симбол у многом зависи од културе која је у питању, али у контексту модерне Западне цивилизације – најчешће је у питању неки вид луксузне робе која функционише као индикатор економске моћи. То могу бити скупоцена кола, јахта или пространо имање, или луксузни предмети премиум квалитета, обележени препознатљивим брендом.
Поред тога, људи куповином одређених предмета успостављају контролу над властитом репутацијом и имиџом, јер кроз њих комуницирају о томе ко су и какве вредности имају. Брендови који знају до које мере је индивидуализам у фокусу данас, труде се да потрошачима дају могућност да своје производе персонализују и учине их још „више својим”. Најбољи пример за то су брендови Нике и Apple , који су уз моћ маркетинга – своје производе учинили симболима одређеног животног стила.
Тако се код купаца ствара осећај да, простим поседовањем спортске опреме већ остварују своје циљеве у склопу гањања здравијег живота. Наука је показала да постоји посебан психолошки ефекат (тзв. enclothed cognition) који се јавља када обучемо одређену врсту одеће и која заправо утиче на нашу спремност да тренирамо или урадимо одређени задатак који пред нама. Kад је реч о бренду Apple, купци се често (свесно или несвесно) занесу да су, самим тим што уложе у рачунар најновије генерације и префињеног дизајна – на пола пута да покрену сопствени посао и реализују идеју која ће променити свет. Apple је бренд који је обележио дигиталну еру и генерацију Миленијалаца, те се куповином његових производа исказује и социјална припадност.
Kада је реч о психологији поседовања, Јапан је веома занимљив пример. Земља излазећег сунца позната је по становима малих димензија и минималистичком покрету када је реч о дизајну ентеријера. Ипак, јапанска нација опседнута је технологијом, те су људи окренути поседовању ствари које комуницирају напредак и окренутост будућности. Занимљиво је колико је ово свеприсутно у њиховој култури и свакодневици. Узмите пример пушача: од 2014. године, у Јапану је доступан IQOS, уређај за конзумацију дувана heat-not-burn технологије, који је невероватно популаран. Постоје различите прогнозе да ће IQOS заменити традиционалне цигарете у држави која је светски позната по технолошким изумима и пријатељском и отвореном односу према роботима и вештачкој интелигенцији. Дакле, иако су им лични простори ослобођени сувишних предмета, лична својина ипак комуницира вредности иза којих стоје.
Тамна страна материјализма (компензација и поремећаји)
Прилично је јасно да живимо у свету материјализма, али је такође превише поједностављено рећи да само покушавамо новцем да купимо срећу или да смо заробљени у својим потрошачким улогама. Веза коју имамо са стварима је комплексна и слојевита, а с обзиром да је имамо од малих ногу (чак пре свесне фазе у когнитивном развоју), не можемо рећи да је потреба за поседовањем у потпуности конструкција друштва. Један део је урођен и део је људске природе.
Али шта када се потреба за поседовањем отргне контроли и превазиђе границе онога што бисмо могли назвати „нормалним”?
У свету где је куповина постала толико уобичајена и где нам рекламе искачу са свих страна, постоји реалан ризик да сметнемо са ума и друге вредности које су важније и које нас чине срећним (као што су сама искуства, а не материјални предмети), и да се потпуно изгубимо у бесмисленом трошењу новца. Неретко су ствари које купујемо само облик компензације за недостатак радости или љубави, а у таквим ситуацијама нам оне причињавају само краткорочну срећу.
Нездрава повезаност са стварима које поседујемо може да се претвори у озбиљан проблем гомилања предмета који нису функционални и који нам реално нису потребни. У питању је компулсивни поремећај гомилања ствари (тзв.hoarding disorder ) који је уско повезан са анксиозношћу и дубљим проблемима који се потискују. Особе које имају овај проблем су емотивно везане за те предмете, најчешће добијају нападе панике при помисли да би требало да их се реше. Типично се осећају мирније и безбедније уз њих или верују да ће им бити потребне у будућности. Лечење је могуће уз подршку стручних лица, психолога или психотерапеута.
kultivisise
