Свакако, промена код хришћана, која је циљ Цркве, понекад може бити мерена мерилима друштвене, објективне етике са вредносним категоријама добра и врлине. Али, та промена није са њима поистовећена – и то представља суштински моменат. Индивидуална врлина не указује увек на спасавајућу промену у човеку: она, по мерилима Цркве, може бити «једнака неправди, крађи и другим гресима».
Црква не пориче објективне моралне обавезе и друштвене дужности хришћана који живе у свету. Али, она ни на који начин не ограничава своју сопствену истину и морал, границама друштвеног понашања и конвенционалним обавезама које њиме управљају.
Јеванђеље упућује хришћане да свету добрим делима делатно, активно покажу нови етос Царства Божијег.
Али, делатно показивање јесте откривење истине.
То је «слава», пројава Божија, остварење Његове иконе у људској личности: «Тако да се светли светлост ваша пред људима,, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашeга који је на небесима» (Мт 5, 16).
Нагласак који Писмо ставља на потребу «добрих дела», значи управо ово: да истина може да буде пројављена у њеном ипостасном остварењу – као дело, које је заправо живот, а не апстрактна теорија.
А једина стварност живота, вечног живота, јесте лично постојање Бога, догађај тројичне заједнице.
«Добра дела» која верни врше јесу пројава овог живота, дела која откривају истину. Без овог суштинског и правог садржаја, «сва наша праведност је нечиста рита» (Ис 64, 6).
Свако добро дело, свако објективно врлинско дело је оправдано у очима Цркве само када је његов циљ пројављивање Бога, откривање иконе Божије у човеку.
«Трагај за добородетељи», каже Свети Исак Сирин, «јер када она постоји у теби постајеш икона свете лепоте по чијем си подобију створен».
За конвенционалну етику, милосрђе је «добро дело» које спашава индивидуалну савест, хвале вредан пример врлине алтруизма.
За Цркву је то дело «заједничарења», које се збива «изнутра», и које открива у човеку икону свете лепоте његовог тројичног праобраза.
Напокон, каже Свети Исак, милосрђе или доброчинство јесте човеков однос са читавом Црквом – са читавим светом Божијим који је Његова Црква и Царство.
Оно (милосрђе) сабира читав свет у „микрокосмосу“ човековог „срца“.
«Шта је милостиво срце? Срце које изгара за читаву творевину, за људе и птице и животиње и демоне и за свако створење. Када их призове у ум и када о њима созерцава, његове се очи пуне сузама. Због великог и снажног осећаја састрадавања које стеже срце током дугог периода, његово се срце смањује и више не може да поднесе нити да чује или види било какву озледу или и најмању жалост у творевини. Због тога он непрестано узноси молитве за бесловесне животиње и за непријатеље истине и за оне који су га повредили како би били заштићени и како би им била указана милост. Тако се он моли и за подлаце, са великим састрадавањем које осећа у срцу које је неизмериво и подобно Богу»
«Срце милостиво» је то чиме човек показује своје подобије Богу који је сажаљив и милостив.
У овом скривеном језгру његове егзистенције догађа се та «промена», пројава нове суштине човечанства, «нове твари», Цркве.
Због ове се промене и «збио долазак Господа», као што се каже у макаријевској беседи раније наведеној.
Долазак Господа, Божији улазак у свет – та неприступна тајна – подстакла је другу тајну: људска природа је преображена и «срце» човеково је промењено.
Макаријевска беседа опет говори: «Наш Господ нам је дошао ради овога: да промени нашу природу, да преобрази и обнови и изнова створи ону душу која је била уништена страстима кроз прегрешење, смешавши је са својим сопственим духом и божанством. Дошао је да створи нови ум и нову душу, нове очи, нове уши и нови духовни језик – да оне који верују у Себи учини новим човеком».
ИЗВОР: Христо Јанарас, Слобода морала, Крагујевац, 2007.
Објављено:На Митровдан 2022.
