Душа је натопљена радошћу, свет преображен љубављу – то су тонови које чујемо како звоне кроз хришћански, а донекле и кроз нехришћански мистицизам.
Али, иза ове спољашње сличности духа крије се радикално другачије схватање света и живота.
Нехришћански мистицизам показује честу тенденцију – на пример, код Кабира и код персијских суфија – у свом духу бурног ликовања да оптимистично затвара очи пред злом које влада у свету.
Свет постаје у потпуности или углавном „аспект“ божанског, постаје пантеистички просветљен, подржан и прослављен. Проблем зла, патње, смрти и греха или је потпуно изостављен из вида или цео је њихов огромни значај потпуно потцењен: тако се на ове ствари гледа као на неопходне с обзиром на општи развој, чак и више од тога- жеља и патња су заправо само привид, обмана и лаж: ништа није стварно осим радости, тока радости!
Хришћанска идеја је сасвим другачија.
Има своје корене у дубоко доживљеној антитези.
Она ни на који начин не затвара очи пред читавом силом, свом горчином зла, пред болном стварношћу патње и греха.
„Цео свет у злу лежи“; „у свету ћете имати невољу!“; „Ја, несрећни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове”?
Али усред овог бола, тако стварно доживљеног, у овом свету пуном зла, смрти и несавршености, откривена је хришћанској свести, хришћанској мистици – као што заиста знамо – бесконачна вредност.
„Реч постаде тело… и ми видесмо славу Његову, славу као Јединородног од Оца, пуну благодати и истине.
„Заиста је Он понео наше туге“.
Најдубље дубине наше пустоши, све док се није јавио срцепарајући крик стварног искуства: „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?“
Кроз Њега је патња преображена, освећена; иако није укинута, постала је учешће у Његовом страдању и Његовом подвигу.
И даље: добровољно узети Крст Његов и неумољиво ићи за Њим „уским путем Крста“ је неопходан и трајни услов учешћа у Његовом прослављеном животу.
За то смо сахрањени са Њим, распети са Њим и страдамо са Њим.
И ова близина Њему – иако је близина и у страдању – највећи је добитак, најбогатије благо, највећа радост.
Са Њим је и смрт живот, живот вечни!
„Распет сам са Христом: али не живим више ја, него Христос живи у мени.“
„Јер, као што страдања Христови обилују у нама, тако и утеха наша обилује Христом.“
„Пун сам утехе, веома радостан у свим нашим невољама.“
„Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама“
Овде имамо оне поплаве радости за које смо видели да су тако карактеристичне за првобитно хришћанство, тако неодвојиве од њега, које, једном речју, чине најдубље биће хришћанства, елементарну, основну моћ у којој оно живи и делује – „Јеванђеље“, „добра вест“, „порука радости“!
Јер оно је порука радости!
Кроз Његову смртну победу над смрћу; кроз васкрсење Његово – живот вечни!
Ово није пуко расположење безграничне радости, чисто емоционална побуна осећања, замагљена сентиментом, чулним или само естетским, као што је то често случај са суфијима, индијским песницима или другим пантеистима – то је вера, чврсто уверење, које се односи на конкретну чињеницу.
Семе бесмртности је већ сада посејано у свету, у свету још несавршеном, још увек пуном греха и смрти.
Али потенцијално, и у принципу, грех и смрт су већ превазиђени.
Онај у коме је ово семе посејано већ поседује „благо“, благо вечног живота, „царство Божије је у вама“.
Већ су се испуниле речи: „Ја сам с вама у све дане до свршетка света“.
Он је „лоза“, а ми „гране“ или Павловим речима: „Христос у вама, нада је славе“; „Христос који је наш живот“; „јер за мене је живот Христос, а смрт добитак“.
Вечни живот се већ појавио усред света, усред наших живота, и кроз заједницу са Њим живот и свет су добили нову вредност.
„Јер нико од нас не живи себи, и нико себи не умире. Јер ако живимо, живимо Господу; и ако умиремо, умиремо Господу; било да живимо, дакле, или да умиремо – Господњи смо. .“
„Зато смо сахрањени с Њим… да као што је Христос васкрсао из мртвих славом Очевом, тако и ми ходимо у новом животу“.
Јер „старо је прошло — гле, све ново постаде“.
Ово је нова перцепција света, ново вредновање живота, ново уважавање себе, чак и наше физичке природе.
„Зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога који је у вама, који имате од Бога, и нисте своји? Јер сте скупо плаћени: зато прославите Бога у телу свом. … „
И доћи ће време; завршиће се царство трулежи, смрти и греха, и тада ће доћи потпуно откровење славе, пуноћа вечног живота: смрт ће бити „победом прогутана“.
Овде имамо јединствену мешавину извесног дуализма, препознавање онога што је само пролазна сила зла и патње – у свој њеној болној стварности – са свешћу о присуству вечног живота, са надмоћном свешћу победе и свепревладавајуће сила овог вечног живота, која нам се сада већ открива, као пуноћа божанског, у Сину, у личности Исуса Христа.
И у томе се крије ирационалност, парадокс и у исто време душеосвајајућа, нестарела сила хришћанства.
Ова порука о неопходности страдања са Христом и о спасоносној сили Његовог страдања је заправо „камен спотицања и безумље Крста“ и уједно порука вечног живота!
Из тог веровања да је вечни живот ушао у свет, да је „Реч постала тело и настанила се међу нама“ и прошла кроз понор смрти – из овог уверења произилази дубока јединственост хришћанског величања света и живота.
То није лакомислено или тупо игнорисање бола, никакав површни оптимизам.
То је пре радосно уверење које побеђује бол: „У свету ћете имати невољу, али будите храбри, ја сам победио свет“.
Из „Мистицизам и Источна Црква“, St, Vladimir’s Seminary Press, Crestwood, New York, 1979.
О аутору: Професор Никола Арсениев, професор Новог завета и апологетике на Институту Светог Владимира у Њу Јорку (на ком су предавали Флоровски, Шмеман, Мајендорф, Кесић и бројне друге громаде православне теологије 20.века) имао је изузетно плодну научну каријеру у својој родној Русији, Немачкој и Пољској, и коначно у САД. До своје смрти 1977. године, написао је преко 174 књиге и чланка показујући своје широке духовне и интелектуалне хоризонте.
„Професор Никола Арсениев је био јединствен човек који је знао најнејасније језике и држао предавања са Светим писмом окренутим наопачке док би рецитовао Павлов текст. Био је буквално слеп, али се Бог побринуо да прелази улицу. Били смо запањени његовом артикулацијом источног мистицизма (његова књига на ту тему је класична). Једном, када нам је читао на грчком прво поглавље Јеванђеља по Јовану – држећи га, наравно, наопако – његов глас је постао скоро шупаљ и када смо га погледали, лебдео је…“*успомене његовог студента и доцнијег свештеника Ентони Гебријела
ИЗВОР: http://www.myriobiblos.gr/texts/english/arseniev_transfiguration_3.html
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављено: 13.12.2022.
