Одрастали смо уз дивне стихове славне српске епске поезије, надахњивали се и васпитавали на њеним поукама и мудростима које су записане и преношене са кољена на кољено, слушајући старије како их пјевају уз струне гусала. Поред пјесмама из Преткосовског, Косовског и Покосовског циклуса, слушали смо и пјесме које су радо пјеване уз гусле, чији је аутор био старац Хаџи Радован Бећировић -Требјешки.
Библија и Горски вијенац, Српске народне епске пјесме и «Стабљике српства», и «Пјесме борбе, ропства и слободе» су биле дио кућне библиотеке и књиге које су са страхопоштовањем читане.
А и сам назив једне од његових збирких пјесама «Стабљике српства», сам по себи већ много говори. Казује да смо увијек били васпитавани у српском наслеђу и традицији, чувајући српско име и предачко учење наслијеђено са кољена на кољено и кроз основну школу, а и касније настављајући своје школовање и одрастање.
У богословским данима на Цетињу, међу првим професорима био нам је професор Агилогије, предмета који се бави изучавањем светости и житијима светих Божијих људи, Митрополит Амфилохије Радовић. Он, који је и предложио да се уведе овај предмет у образовни систем наших богословија и на Богословским факултетима Српске православне цркве, по благослову свог духовног оца Преподобног Јустина Ћелијског. И управо на тим часовима, из Агиологије, помињао нам је између осталих бројних и великих богословских агилолошких тема, светитеља и о Божијим људима са којима се он сретао, и који су на њега остављали печат јединствености и непоновљивости. Један од њих био је и Хаџи Радован Бећировић. Сјећам се како нам је причао о његвоим пјесмама, посебно пјесмама посвећеним свецима, и о његовом лику и дјелу. Приповједао нам је митрополит и о томе како је Хаџи Радован био на поклоничком путовању у Свету Земљу и у Свети град Јерусалим, и сво вријеме свог путовања носио је традиционално црногорско одијело, а на грудима крст. Како су тамо мислили да је он неки свештеник високог реда и свуда су га пуштали међу прве и указивали му част и поштовање. И тај пут у Свету Земљу ће на њега оставити дубоког трага, до краја његовог земаљског живота. У част тог поклоничког путовања спјевао је и пјесму «Пут у Свету Земљу», која је пуна библијских мотива које Хаџи Радован описује.
По ријечима Митрополита Амфилохија «свецима и светости се окренуо више у зрелијим годинама, као и путу у Свету Земљу. Није вјеровао да ће он доћи до Свете Земље, па је тај пут у Свету Земљу оставио на њега дубоки траг, он се вратио други човјек после посјете Јерусалиму. Престао је да једе месо Радован Бећировић, почео да држи постове, и раније се он причешћивао али после тог пута Свето Причешће је била његов хљеб којим се хранио и освештавао. О томе је написао и Матија Бећковић
Хаџи Радован Бећировић – Требјешки
«Отишао је у Свету Земљу
у црногорској народоној ношњи,
Кад су га угледали
при крагу дугачког реда
пред Христовим гробом мислили су
да је његова црна капа камилавка,
да су токе епитрахиљ,
да је крст о врату панагија,
да је тромболос црвени појас,
да је левор кадионица,
да је струка мантија,
да је долама подмантија.
Па су га издвојили
и увели преко реда
увјерени да је он глава неке цркве
као што је био
и јесте
и будет.
Митрополит Амфилохије нам је често причао и о томе како га је покојни Хаџи Радован, замолио да кад се упокоји, да му дође и одслужи опијело, што је августа 1986. године тадашњи владика банатски Амфилохије и испунио, одржавши обећање и изговорио антологијску бесједу на сахрани овог барда српског пјесништва.
Несумњиво да ће нам и та антологијска предавања нашег незаборавног професора и учитеља, митрополита Амфилохија, из предмета о Житијима светих из Агиологије, остати у дубоком памћењу и сјећању и због прича и свједочанстава о лику Хаџи Радована, јер из тих владичиних лекција смо упијали и сазнавали о великим тајнама смисла живота, о којима је такоже пјевао овај велики пјесник.
Између свих пјесама које је писао овај мудри пјесник, увијек су нам биле драге пјесме на духовне теме, пјесме у којима је отпјевавао Бога и светитеље Божије. Он је читавог живота опјевавао јунаке и свеце од пророка, апостола, Светог Јована Владимира, Светог Стефана Пиперског, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског и све до Светог Јустина Ћелијског. Јунаци у витешту су га надахњивали читавог живота, а светитељи у спознању смисла постојања хранили и кријепили и снагу давали. Та његова љубав према светитељима, посебно према светитељима чије су мошти у Црној Гори и Светом сави Светом Цару Лазару била је својствена Црногорцима, па и онима који су били једно вријеме и отуђени од вјере.
У свом дугом животу Хаџи Радован је и живио и писао и у временима безбожним, и у времену када су запостављане српска народна традиција и предање. Стога су његове пјесме биле својеврсни катихизис, кад другог у школама није било. У својим стиховима он је често опјевавао и користио библијске детаље, и оно што је у нашем народу било свето и миломе Богу приступачно.
Са благословом блаженопочившег Митрополита Амфилохија и ректора о. Јоаникија, садашњег Митрополита црногорско-приморског, и разредног старешине, о. Јована Ћулибрка, сада епископа пакрачко-славонског ученици ИВ генерације обновљене Богословије Светог Петра Цетињског (1995-2000), који су своје боголсовско школовање отпочели на Цетињу 1995. године, узевши благослов од заштитника школе Светог Петра, своје прве богословске дане су учили у манастиру Острогу, код Светог Василија Острошког. У то вријеме из Острога су ишли на пјешке од Острога поклоничко путовање у Манастир Ждребаоник на поклоњење Светом Арсенију Сремцу, манастир Косијерево на поклоњењу моштију Светог Луке и на парастос побијеним у Другом свјетском рату, и у манастир Подмалинско, покрај којег је Хаџи Радован Бећировић у близини живио. У току свог боравка у манастиру Острог ишли су и манастир Ћелија Пиперска на поклоњење моштима Светом Стефану Пиперском. И управо по благослову разредног старешине владике Јована Ћулибрка у Острогу су ђаци ове генерације одлучили, да за своју славу узму да прославаљају и да им заштитник буде Преподобни Стефан Пиперски. Научивши тропар и кондак светитељу, једна од првих пјесама које смо добили да учимо напамет била је управо пјесма коју је у част Светог Стефана Пиперског и Жупског написао Хаџи Радован Бећировић.
НАСТАВИЋЕ СЕ…
