Високи Дечани су чудесни сведок духовног идентитета и континуитета народа мог и мене; његова и моја тапија.

Блаженопочивши Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски зетско-брдски и скендеријски Амфилохије Радовић, од својих ђачких богословских дана, па све до свог упокојења, долазио је и радо боравио на светој косовско-метохијској земљи, и био њен чувар цијелим својим бићем и животним опредељењем. Волио је да долази манастиру Царској Лаври Високи Дечани, гдје је као богослов и теолог проводио љетње распусте, имајући послушање библиотекара и манастирског водича. Сусрет са овом великом светињом и моштима Светог Стефана Дечанског, на душу младог богослова и теолога Риста Радовића, несумњиво да је оставио неизбрисив печат, који ће он носити цијелог свог живота. Од тих ђачких дана, цијелог свог живота, увијек се радо враћао овој светињи, и кад су му прилике дозвољавале често богослужио поред ћивота Светог Краља, било на његов празник или у другим данима када би се нашао у овој светој обитељи.
Стасавао је и васпитавао се на Косовском завјету, волио је да бесједи и говорио о Светом Косову и Метохији, светињама косовским, страдалном народу, и с правом је назван чуваром Косова и Метохије, што је потврђивао на сваком мјесту цијелим својим бићем.

Долазећи у царску лавру Високе Дечане, као богословац и теолог, исповиједао се блаженопочившем игуману дечанском Макарију Поповићу, кога се увијек са радошћу и поштовањем сјећао и свједочио о његовом животу, духовности, храбрости, милосрђу и свим врлинама које су красиле овог великог чувара дечанске светиње. Тако је и нама ђацима првог разреда Цетињске богословије на часовима Агиологије, коју је предавао, често говорио о Косову и Метохији и о дечанској светињи а и о блаженопочившем игуману Макарију.

Из обимније студије «Митрополит Амфилохије и Косово и Метохија», издвојили смо неколико записа о манастиру Високи Дечани и о игуману Макарију. У једном од својих записа у Споменици Манастирској Високи Дечани, 30. јуна 1981, године, тадашњи јеромонах Амфилохије оставиће запис о манастиру:

30/17. јуна 1981.
Свети мученик Мануил, Савел и Исмаил
На седам дана по упокојењу незаборавног
Архимандрита Кир Макарија Дечанског, после
заупокојене Литургије и парастоса на његовом гробу
ВИСОКИ ДЕЧАНИ? –
Чудесни сведок духовног идентитета и континуитета народа мог и мене; његова и моја тапија. И очевидан знак његове органске припадности изабраном свеобухватном народу Божијем. Дечани су стални призив Српском народу за узрастање небу и урастање у небоземну тајну вазнесеног Господа. Српском и сваком народу призив.
Они су и нада на будући преображај околних племена ,,во тмје лежашчих”. Јер у Дечанима је оваплоћена не само наша животворна прошлост него и – будућност свих. Њихова вечна богочовечна Истина, Лепота и Светлост, божански су дар сваком смртном људском бићу, жедном бесмртности, Истине, Лепоте и Светлости. Високи Дечани су одсјај вечне Љубави и Лепоте: оваплоћеног Христа Бога, у коме је једни спас свету и Човеку.
Високи Дечани, и у њему мошти Светог Краља Стефана Дечанског, то је сасуд испуњен миомира Христовог, приготовљен за све и свакога; за помазање и исцељење свих који му приступају са страхом Божијим, вером, надом и љубављу.
Високи Дечани су љубав и лепота – на спасење свих и просвећење.
Ова Царска Лавра, посвећена вечном Цару Христу Богу, са свом својом неисцрпном ризницом светих ликова и символа; са свима онима који су вековима смирено, сами себе и један другог, узиђивали у њу као живо драгоцено камење – шта је друго до – смерно детиње тепање вечној Лепоти у којој је спас: Христу Богочовеку!
Њему, заједно са Његовим беспочетним Оцем и Животворним Духом Светим поклоњење, слава и чест, вавек. Амин.
таха инок Амфилохије
У предговору књиге «Дечанске и друге приче» аутора епископа хвостанског Алексеја и госпође Радмиле Мишев, Митрополит Амфилохије је о сјећању на о. Макарија записао:
«Како заборавити лик о. Макарија? Као студент проводио сам шездесетих година прошлог вијека своје љетње распусте у Дечанима.
Звао ме о. Макарије «бата Ристо».
Дао ми послушање водича и библиотекара… Од игумана Макарија, који је својом шаљивошћу и ведрином скривао своју молитвеност, научио сам се читању вечерњих молитава и повечерја. «Дођи бата Ристо», позвао ме је из сусједне «владичанске» собе, гдје сам спавао, у његову келију, да «ми читаш Вечерње молитве, уморан сам, па не могу сам». Касније сам схватио да није то било због његовог умора него мене ради: да ми на ненаметљив начин покаже да нема правог богословствовања без молитве, као живог разговора са Живим и свуда Присутним Христом Богом.
Тако су и његове шале увијек биле не ради простог засмијавања и разоноде, него увијек са неком поуком и науком. Тако, напримјер, дошао ја осамдесетих година у Дечане са режисером београдским Алексићем, да проучимо могућност снимања документарног филма за вјеронауку на основу дечанских фресака нарочито циклуса «Стварање свијета». Сједимо у манастирској библиотеци са већ скоро слијепим о. Макаријем, разговарамо о збивањима на Косову и Метохији, па ће га Алексић упитати:»О. Игумане који су Вам комунисти гори, Срби или Шиптари?» Рекао би, није чуо о. Макарије, а он смишља, па ће рећи:»продавала баба ђаволе, трговци мјеркају, један од њих јој се обраћа: дај ми бако овог петог по реду. А она ће: узми синко кога хоћеш, све једно ти је: први ђаво, пети ђаво, десети ђаво…»
Други пут на слично питање: «Како Вам је на Косову?», одговара Машо смијуљећи се: «Видјесмо шта је било с братством. Остало нам само да видимо шта ће бити с јединством!»
Видим у његовој келији у углу војнички ранац са ћебетом: «Шта ти је ово, оче Макарије?» – питам га. «Знаш, бата Ристо», одговара, «кад су ме први пут хапсили и затворили у «Богданов крај» на Цетињу, гдје је у то вријеме (1954.г.) био затворен и Митрополит црногорско-приморски Арсеније, преварили су ме на брзину и одвели из манастира Свете Тројице код Пљеваља: ово сам се спремио за следећи пут, ако дођу – сад ме неће изненадити.
Овај весели, ведри, шаљиви банаћанин, тога смо очевидци и свједоци, био је спреман да погине у заштити и одбрани Дечанске Светиње и моштију Светог Краља. Да и то забиљежим. Дошао је једног дана са групом младића метохијских црногораца један момак, запалио цигару и стигао са њом до ћивота Светог Краља. Јавили то о. Макарију, он пришао, па му лијепо каже: «Угаси младићу, цигару, овдје је Светиња…» Он презриво одговара: «Шта се то тебе, попе тиче?. Пошто ни поновљена молба није помогла, Макарије, љут као рис, смотао му је једном руком нос и цигару, а другом га пребацио кроз врата храма у припрату. И то му је било мало: избацио га је као зрно из пушке кроз врата припрате међу његову дружину, зачуђену оним што се збива. Као да се није ништа догодило, прошао је Машо између њих, оставивши овог младића поблеђелог и скамењеног.
Сигурно да му више никад није пало на памет да пали цигару код Светог Краља..
Нажалост, свједоци смо и тога да је у то вријеме, не само овај младић, него један добар дио, ако не и већи српског живља на Косову и Метохији, заведен партијом и загађен атеизмом, одрекао се и отуђио од својих Светиња. Сјећамо се и тога како су у исто вријеме док су се многи од наших овако понашали према својој вјери и својим Светињама, «препунивши тиме мјешину гријеха» и тиме припремивши својим гријехом ово најновије страдање и изгон са Косова и Метохије, – муслиманке и шиптарке су доводиле своју дјецу ради молитве и оздрављења проводећи их три пута испод ћивота Светог Краља и излазећи из храма назадачке, да не би окренуле леђа Светињи. «Шта ћеш ти Суљо», питао је отац Макарије у шали једног од таквих муслимана Шиптара, «код нашег Свеца?» А Суљо му одговара: «Колико знам, оче Макарије, Свеци нису ни наши ни ваши, него су они Божији»
У Манастирској књизи поклоника о свом духовнику јеромонах Амфилохије ће записати:
У спомен Архим. кир Макарија

У уторак, 23/10. јуна 1981. љета Господњег, на дан Свештеномученика Тимотеја Бруског, упокоји се у Господу игуман Царске Лавре Високих Дечана Архимандрит кир Макарије (Поповић).
Место трулежног рођења му би Уљма код Вршца (Војводина).
Рођен од благочестивих родитеља Божидара и Анђелије овај пролазни свет угледа први пут 26. децембра 1920. године по рођењу Христовом. По казивању његове сестре по телу, у трећој години је везивао ногаре троношца и њиме ,,кадио” присутне: очевидан знак његове наклоности према свештеничком призвању још у детињем узрасту.
Овде у Светим Дечанима је завршио Монашку школу. У свом мукотрпном животу, ма куда ишао, Дечанима се враћао. А боравио је, служећи Христу Богу и роду, краће или дуже, на разним местима, и до монашења и по монашењу, све до 1957. године када је коначно савио своје гнездо у овој Царској Лаври, узидавши себе у њу, као још један невидљиви од сада, али и неуништиви камен. Пребивао је блаженог помена кир Макарије у Манастиру Светог Марка на реци Кориши (сада опустелом и оскрнављеном), у Манастиру Преподобног Јоаникија Девичког, у Будисавцима, у Манастиру Свете Тројице код Пљеваља, у Беочину. Три године је провео ,,на преваспитању”, како је сам у шали говорио, у затвору на Цетињу, званом ,,Богданов крај” (у време када је тамо боравио и Митрополит Црногорски блаженоупокојени Арсеније Брадваревић).
Поживе овај слуга Божији у зла и бурна времена ратовања и светских и братоубилачких поклања. Поживе кратко на земљи, али остави дуг спомен и живот испуњен збивањима; као да му је трајао сто година. Вером у Христа и молитвом се спасавао од пролазности, греха и смрти; оштроумном веселошћу и шалом, само њему својственом, бодрио је себе и друге, решавао за другога нерешиве проблеме и проналазио излаз мудар из безизлаза; и многога поставио на његово право место. Дуго ће се препричавати његове оштроумне досетке и претварати тужни спомен на њега у – радост и љубав; и молитву Богу за покој ове весело спасавајуће душе… чији животни крст није био нимало весео и лак.
Када је почетком рата Монашка школа напуштала Дечане, отац Макарије је са архиђаконом Гаврилом Ковачином искочио из камиона које је одвозио ђаке: жао им било да оставе самог игумана Теодосија! Благодарећи његовој храбрости манастир је спашен од сигурног разорења: жртвујући свој живот успео је да доведе из Пећи групу италијанских карабињера и тако спречи балистичко пљачкање и разарање манастира. По доласку за настојатеља манастира (1957) игуман Макарије са братијом обнавља манастир; сазидао је звонару; олтарску ризницу је обогатио бројним одеждама, старајући се о благољепију богослужења. Замонашио је 11 монаха од којих су скоро сви остали верни својим заветима. Поново је купио бесправно отуђени део манастирског имања, подигавши зид око имања; домаћински се бринуо о овом светом дому, примајући и испраћајући весело и гостољубиво многобројне госте свих вера и невера. Мирио је братимио не само православне Србе, него и крвно завађене Шиптаре. За време рата замало није био жив испечен у једној пећкој пекари: испред ужарене пећи, у коју је требао да буде убачен, спасио га је у последњем моменту руговски Шиптар Зумбер. Његова човекољубива доброчинства, бројна и разноврсна, остају само Богу знана, особито она учињена младим богословима и студентима.
Иза себе није оставио злато ни материјално богатство: оставио је своје монашке мантије и средства да буде скромно сахрањен о своме трошку. И неизбрисив траг своје широке, радосно- крстоносне душе. Кад је чинио добро, чинио га је не правећи разлику између Шиптара и свога, знаног и незнаног…
Последњих пет година је изгубио постепено, због шећерне болести, свој телесни вид, одузимале му се полако и ноге, које су биле некад ,,кадре стићи и утећи”. Без телесних очију, кроз тегобно страдање, ублажавано љубављу братије и лекара и небеском росом, отишао је овај Христов војник Богу на истину. Последњу Свету Литургију одслужио је на Ђурђевдан. Иначе, Свету Литургију је волео да служи и служио је са великом радошћу, ништа мање, ако не и више, пошто је изгубио телесне очи. Очевидно, тражио је кроз њу оне вечне очи и неугасиве, које подари и њему и свима нама, о Христе мој!
У дан Господњег васкрсења, недељу, на Петровске покладе (21/8. ВИ) седам свештеника му је одслужило Свету Тајну Јелеосвећења, уз од њега добијени благослов. На два дана пре тога се исповедио и причестио Светих Тајни Христових у Пећкој болници, после чега је био пренет у манастир. Са свима се опростио и распоредио о месту свога погребења. У понедељак 22/9. јуна очитана му је молитва на исход душе и тако је по монашки и хришћански дочекао свој последњи час на земљи.
Погребен је блаженог спомена Архимандрит Макарије на дан Преподобних Онуфрија и Петра Атонског (25/8. јуна). Два дана и ноћ су братија и приспели свештеници читали над њим, изложеним у припрати храма, псалтир и Еванђеља. Ујутру је одслужена заупокојена Литургија, а опело обавили, уз присуство и учешће бројног свештенства, монаштва и народа србског и арбанашког, тројица епископа: Рашкопризренски г. Павле, Нишки г. Иринеј и Врањски г. Доментијан. Погребно слово, пуно духовног миомира и наде и истицања врлинског живљења упокојеног, одржао је Епископ Павле. Пред полагање у гроб, у име свештенства, монаштва, народа и свих оних које је о. Макарије задужио својом добротом, опростио се јеромонах Амфилохије (Радовић), у својству изасланика Светог Архијерејског Синода на матурским испитима у Призренској богословији.
У темеље Високих Дечана је тако уграђен још један камен, глачан бурама и ветровима, борбама споља и изнутра, вером и страдањима. Тако су невидљиви Дечани постали још снажнији, а ови видљиви, кроз њих и преко њих, још безбеднији и неуништивији, силом вазнесења Господа и Духа Његовог Светог. Још једна младица Дечанског светог и неуништивог, царског семења, урасла је у небо и родила вечним плодом.
Вечни покој и мир блаженог спомена оцу нашем христоносном и Христа жељном оцу Макарију!
Преподобни оче Макарије моли Бога за нас!
Нека ових неколико молитвено-исповједних записа светопочившег Митрополита Амфилохија, буду путоказ свима, шта за српски народ представљају Високи Дечани и светиње у њој, и молитва Светом Краљу Стефану Дечанском и свим косовско-метохијским светињама за спас страдајућег народа на Косову и Метохији.

Свети Краљу Стефане Дечански и свети новомученици косовско-метохијски молите Бога за нас!

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име