Према расуђивању светих отаца, само покајање није довољно за спасење. Само по себи покајање је добро, јер је повезано са осудом греха у савести човека, али пошто покајање само прекраћује грех и не простире се на његове последице, оно није могло да буде једино средство спасења.
Онај који се покаје не може се ослободити тог стања у коме се нашао после грехопада. Са покајањем, он је очистио своју савест од греха, али није укинуо нарушени поредак између духа и плоти. „Шта је требало бити у овом случају – расуђује св. Атанасије Велики – или шта је Бог требао учинити?. Да захтева од људи покајање за преступ?… покајање не изводи човека из природног стања, већ само прекраћује грехе. Ако би постојало само прегрешење и за њим не би следила пропадљивост, онда би покајање било довољно. Ако су људи, као резултат претходног преступа, једном постали подвласни пропадљивости и изгубили благодат Божијег Лика, онда шта је друго требало учинити?. Или у коме је другом била потреба ради повратка такве благодати и призвања људи, осим у Богу – Речи, који је из ничега створио васељену у почетку?
Њему је припадало да оно што је пропадљиво опет доведе до непропадљивости“
СВЯТООТЕЧЕСКОЕ УЧЕНИЕ О СПАСЕНИИ
Проф. К. Е. Скурат
