Сваки човек велика је тајна, не само другима већ и самом себи. То може бити добро само онда ако се живот промишља одговорно. Али ако све остане у равни сурових закључака једних о другима, настаје проблем, пошто се свако труди да буде нерешива загонетка, немајући у себи жељу да упозна друге и њима се представи на прави начин. Неповерење и неискреност постају једине меродавне одреднице, а идеолошка припадност непремостива препрека. Људи су, дакле, проблем а не идеологије! У намери да све подреди себи, човек постаје непросвећени припадник – поданик, који у свему другачијем види опасност коју треба уклонити по цену најстрашнијих прогона и насиља. Сви тада постајемо жртве зловоље, коју пројављујемо једни према другима умишљајући да тако показујемо принципијелност и оданост идеји. XX век је био век сукоба многих иделогија, две међусобно најсупротстављеније, комунизам и фашизам, посејале су највише људских несрећа. Постоје многе различитости међу њима, али оно што је заједничка карактеристика јесте диктатура у име идеје или расе и елиминација неистомишљеника. То ће се у вековима који долазе доказати и било би добро да та чињеница буде подстицај за боље дане, а не доказни материјал против било кога. Прошло је, не повратило се нигде у свету, посебно не на просторима Балкана. Важно је разумети да су екстремна левица и екстремна десница, у комбинацији са менталитетом балканских народа, обесмислиле и обешчастиле све смислено и у левичарским и у десничарским идеологијама. Заточеници ових екстремних идеја сами себи постали су нерешива загонетка, умислили су да ће ликвидацијом неистомишљеника решити сва животна питања. Ми немамо ништа од расправа ко је више живота одузео; потребно је да убедимо свакога човека да, без обзира на порекло и припадност, чува светињу живота.
Само снагом сталне спремности на промене могуће је ослободити се замки и терета прошлости и превазићи предрасуде у које понекад несвесно улазимо умишљајући да тако остајемо одани својим прецима. Неопходно је гледати напред, а оно што је прошло памтити без злопамћења и злурадости, јер прошлост не можемо променити, а будућност можемо планирати само ако садашњост видимо стварно а не привидно. Потребно је бити стрпљив са свима, јер само тако могуће је да сами себе пред собом разоткривамо; слободни од потребе да следујемо – опредељујемо се да стварамо. Тако се не пориче прошлост, само се боље види јер знамо да је не можемо никако учинити другачијом. Оно што је могуће јесте уочити грешке и определити се за креативне промене. Ко мисли да је то издаја некога или нечега, отворено признаје да не тражи добра решења јер више воли загонетке. Много оваквих терета током историје натоварили су сами себи скоро сви народи и појединци, због тога је човечанство у сталном стању сукоба. Најстрашнији су унутрашњи сукоби у једном народу, јер раслабљују биће народа и стварају сталну потребу за сукобом. Тако су многи народи у сталном мисленом и бесмисленом сукобу сами у себи и са другим народима, посебно са суседним народима. Ратови из претходних векова то сведоче, а оно што је најтрагичније јесте чињеница да се миротворци доживљавају као издајници. Поједини хришћански народи у стању сукоба превиђају да су по Христовом јеванђелском исказу миротворци синови Божији. То је трагичније од чињенице да су у неком периоду хришћански народи постали неверујући и отворени напријатељи вере. О томе треба размишљати, и ту је кључ решења бесмисла рата који не престаје ни онда кад појединци мисле да је мир могуће прогласити без стварног помирења једних са другима.
Увек када човек престане да ратује у себи и са собом долази до објављивања рата другима, својој породици, родбини, пријатељима, комшијама, сународницима, суседном народу и читавом свету. Кад би свако имао снаге да бар пред собом призна своје стање, видео би да је сâм претворио свој живот у борбу против свих и свакога. Што је најстрашније, појединци оптерећени „дугом” према прецима врше најбруталније насиље над својом децом и децом уопште. Намећу им своје сукобе због различитости уверења, увлачећи их у најтеже облике сукоба са другим и другачијим. Стално их враћају у прошлост истицањем у први план потребу да буду добри потомци, превиђајући важност указивања на то да буду и добри преци онима који се рађају или ће се тек родити. Тада нема идења напред под теретом потребе да се беспоговорно следује и оно што није добро за све. То је било посебно приметно у другој половини XX века, после пораза фашизма. Добро је што фашизам није победио, али је тешко одредити ко је стварно победио. Добронамерни људи су у сваком случају изгубили. Самопроглашени победници су све који нису прихватали њихово насиље и површну једностраност проглашавали фашистима. Вредни предратни домаћини проглашавани су у најбољем случају „кулацима”, у већини случајева означавани су као „слуге окупатора”. Били су криви што су вредно радили и одржавали своја имања, и што су истрајавали у тврдњи да аустроугарски каплар из Великог рата није неко кога треба обожавати. У име људских права и слобода лишавани су свих права, јер нису пристајали на подаништво.
Много људских патњи из овог периода остаће заувек тајна, јер до данашњег дана не знају се гробови оних који су ликвидирани као „непријатељи народа”. Једину наду даје искрена вера да ће и та скривена светишта заблистати новим животом у Незалазном Дану Господњем, у славу живота а не у инат било коме. Теодор и Индира имали су среће да после свих трагедија и трагања све своје разлике надживе и доживе победу вере као начина живота. Дуго је трајала њихова борба у којој су често били на различитим странама, да би на крају победили сами себе, не поражавајући никога. Снагом свепраштајуће вере успели су да превазићу све препреке на путу…
