Радост причешћа трајно је стање сваког делатног верника. То није тешко разумети кад се одговорно приступа. Међутим, у последње време све гласнији су они који вређају вернике који се причешћују називајући нас „лизачима кашичице“ сматрајући да смо непросвећени за разлику од њих.
Зар то није вређање верских осећања? Јесте! Али, то их не интересује јер су, како неки од њих говоре „одавно раскрстила“ са Богом и вером. Њихов избор. То ми поштујемо питајући се зашто они не поштују нашу богодаровану слободу? Али, кад човек то не развија у себи онда неминовно долази до потребе за омаловажавањем других и другачијих.
Будући свесни тога ми ћемо се снагом живе вере изграђивати у лепоти праштања и предлажем да се на сваком богослужењу молимо за њихово просвећење без икаквог зломислија и зловоље.
То је једини пут и начин сведочења вере онима који су окупирани сумњама и неповерењем. Будући свесни Божијег човекољубља уместо узвраћања на све увреде молићемо се говорећи: “ Опрости им Боже не знају шта чине!“
Тако ћемо се снагом доброте превазићи незнање и у себи и око себе. Тада престаје бесмисао сукоба снагом трпљења и неузвраћања … Као искрени верници и одговорни људи истрајаћемо у доброти.
Можемо ми то. Сигурно је да ће многи од њих у суочењу са том нашим “ лудошћу“ препознати снагу “ луде“ љубави Божије и разумети да је вера недоказиво знање а не незнање или неразумно понашање.
