Тешка времена увек изнедре више малих и себичних него храбрих и одлучних људи, али иако малобројнији, храбри надживе мале који се брзо истроше. Један од малих и уплашених људи био је наследник свештеника Ристе, свештеник Часлав, означен у досијеу као Чаки Муња. Богословију је завршио у Призрену, где га уопште није дотакла духовност владике Павла, кога је сматрао занесењаком и вешто имитирао његов глас, засмејавајући своје саговорнике после вишечасовног испијања различитих алкохолних пића. Служио је Титову гарду и тиме се јако поносио; многи су мислили да је то због његових телесних својстава, пошто је био стасит и наочит човек. Није им падало на ум да је његова лојалност режиму једина препорука. Он је био прорачунат човек, свој лични комодитет стављао је на прво место, идеал жртве је презирао и по сваку цену је хтео да избегне сиромаштво. Био је седмо дете у породици, жељан свега и спреман да зарад интереса учини све што се тражи од њега. Као такав, лако је обрађен и упућен у шпијунске активности, што је доживљавао као привилегију и поверење. Није размишљао да ли ће некога нечим довести у безизлазну ситуацију, само је гледао да њему буде добро.
Богдан и Теодор били су у опису његовог радног задатка, као и још неки мештани који су означени као сумњиви. Они су са пуно поверења приступали своме свештенику, не размишљајући да он уместо Богу служи себи и свом себичном интересу, продајући и њих и себе жрецима нове идеологије која прераста у религију. Он у томе није видео ништа лоше, штавише, сматрао је својим успехом то што се његов глас чује и мишљење уважава. Било је и момената у којима је осећао извесну нелагоду, то су били сусрети са Богданом различитим поводима, а посебно на исповести. Потресала га је вера овога човека, али није имао снаге да то даље у себи промишља; вођен својим потребама и добијеним привилегијама, брзо је све то заборављао. Његова реч имала је друштвену тежину и често је многим свештеницима помагао у различитим процесима. То га је доводило у стање самооправдања, тако да је мислио да је за многе, не само за њега, добро то што сарађује са државним службама. Полазио је од тога да власт треба поштовати и да није ништа лоше пријављивати оне који то не чине. Размишљао је у себи да су они сами криви и да није он ништа измислио. Али Богданов случај му није дао мира, често се колебао али није могао да стигне даље од раскајања које је у даљем процесу прерастало у пројаву беса против тог човека. Чак га је једном приликом упитао зашто се не учлани у партију и тако омогући себи мирну старост а сину друштвени углед. То је разбеснело овог мирног човека, који му је приговорио:
-Зар је посао једног свештеника да врбује људе да буду комунисти? Ја сам замерао нашем оцу Ристи што је био предратни радикал и он се, хвала Богу, ослободио тога. Тек после био је прави духовник. Оче, молим те немој ти да ме разочараш, ја те ценим као доброг свештеника, мало си старији од мога сина који ће, Богу хвала, бити ускоро свештеник. Мени не сметају комунисти, нека их, све су силе за време, зар ја треба њима да сметам? Брига мене и за Дражу и за Тита, ја сам хришћанин и нећу никога да обожавам, нити желим било кога да сатанизујем. Зар су људи само комунисти, а ми остали нижа раса? Где је њихово бескласно друштво? Шта ће кад им Тито умре, а умреће, човек је није Бог? Шта ће они кад умру, како ће стати пред лице Божије? То ти треба мени да причаш, а не ја теби…
Ова искреност збунила је и разбеснила свештеника, који је после овог разговора одлучио да се освети ономе који њему „попује”. Уместо да се промени на боље, он је пожелео да „непослушном” вернику покаже ко је ко. Дословце је испричао њихов разговор непознатим људима у кожним мантилима поентирајући да овај заговара смрт Тита и комуниста, јер ће се тада разоткрити сва њихова немоћ. Ови су то записали у своје белешке, али нису процесуирали случај, чекали су „погодан моменат” да покрену поступак. Чаки Муња је био нестрпљив, сваки пут кад би видео Богдана питао би се у себи шта више чекају људи на власти, што му не покажу своју снагу и не обуздају дрскост човека који не поштује ни њега, свог пароха, ни државу, мислио је он.
Сваки сусрет са Теодором за Часлава био је велика нелагода; свестрано образовање младог богослова изазивало је код њега очајање. То је било због недостатка црквене пуноће и људског достојанства. Тешио се тиме што је добро ситуиран и што је умишљао да ужива друштвени углед, који се састојао у томе да може утицати на то ко треба да буде кажњен а ко поштеђен казне. Није у томе видео дубоки трагизам сопственог постојања, мислио је да га због тога људи поштују. Млади богослов је добро препознао његово стање и трудио се са пуно љубави да га покрене напред у промену на боље. Увек је тражио неки погодан пример из јеванђелског садржаја, житијске литературе да у њему пробуди покајну динамику. Чаки Муња је увек прекидао разговор хвалећи се својим иметком. Тако се догодило да је заподенуо разговор са Теодором речима:
-Ко ради Бог не брани! Рад је створио човека! Можеш да се молиш данима, али ако не запнеш, нема хлеба!
-Наравно, апостол Павле говори да ако неко неће да ради такав не треба и да једе. Али и подсећа да треба мирно радећи јести свој хлеб и бити задовољан оним што имамо – узвратио му је млади богослов.
-Тако је то, али потребно је читати знаке времена и не бунити се превише… Није комунизам нешто најгоре. Има ту и добрих ствари – усмеравао је Часлав разговор.
-Било би добро да не траже да се одрекнемо Бога. Овако, кад им Бог смета, јасно је куда желе да нас воде. Иду даље и од самог ђавола, јер апостол Јаков пише да ђаволи верују и дрхте. То није исправна вера, али кад неко каже да нема Бога иде даље од ђавола који не каже да га нема, већ да неће заједницу са Њим. Може све сам. Ови у свом злу иду даље и од самог ђавола. Ту је проблем… – узврати му Теодор.
-Ма добро, није све тако црно. Може и са њима да се прича. Ми смо мало дрвени – додаде Часлав.
-Мислим да смо више уплашени, јер код ових богобораца нема места људским правима. Прави су човекомрсци. Али уз мало бистре мудрости могуће је стати им на пут и довести их до промишљања. Ево једног примера. Догодило се да су у једном војвођанском месту комунисти захтевали да свештеник обави обред сахрањивања Бога и после тога закључа цркву и пређе у државну службу. Овај је био мудар и није се побунио лакомислено, рекао је да пристаје, али под једним условом, да он начини ковчег. Прихватили су, и кад је дошао дан сахране сви су се сакупили тражећи да опело буде у порти а не у цркви. Свештеник је то прихватио, и опело је почело. Кад је дошло до песме: ,,Придите последње је цјелованије!”, свештеник је рекао да ко неће не мора да се прекрсти, али инсистирао је да сви приђу ковчегу и поклоне се. Како је ко прилазио, тако је брзином муње бежао из порте на улицу. Разлог је био то што је свештеник у ковчег на дно ставио огледало и како се ко нагнуо видео је себе, уплашио се своје смрти и побегао. Страх од умирања их је обесхрабрио. Да су могли да га превазиђу, напали би свештеника и Бог зна како би се све завршило. То је слабост комунизма, немају лек од смрти и храбри су и насилни све док се не суоче са темом смрти. Покушавају да је избегну негирањем или потисну бајковитим шалама, али никако да превазиђу страх од умирања. То не успевају ни кад обећавају да неће скренути са Титовог пута, али кад он умре питам се који је то њихов и његов пут…
-Мали, ти си индоктриниран. Каква бесмртност. Живи и не лудуј, не чекај несигурну вечност, користи овде на земљи оно што ти друштво даје. Пусти сад те расправе са комунистима, није Бог зановетало, разуме он нас. Дао нам је ово мало година да живимо а не да се патимо и инатимо. Знаш, ја не могу да се одричем животних лагодности зарад тамо неке неизвесности. Дај да више не плашимо људе умирањем… Има нешто, али шта и како нисам паметан да домислим и разумем…
-Па, оче Чаславе, не плашимо ми никога умирањем. Наше је да указујемо на лек бесмртности и не заговарамо труљење и нестајање. Кад бисмо тако радили, не би било човека који би одбио да верује у сопствену вечност.
-Лепо је то, али тако ћеш остати гладан и жедан, савремени људи траже животне угодности овде и сада, а не тамо негде и можда некад. Докле ћемо више ми да се бавимо само мртвачким сандуцима и застрашивањем од смрти? – прекорним гласом узврати Часлав.
-Све дотле док не почнемо да верујемо у стварност нашег васкрсења и вечног живота. То ћемо моћи само онда кад разумемо зашто је Христос дошао са Неба на земљу, умро и васкрсао. Кад престанемо да се плашимо моћника овога света, служећи им у страху као поданици… – узврати млади богослов.
-Ништа ти не знаш. Видећеш шта је живот кад заснујеш породицу, нећеш их хранити идеалима него хлебом…
-Ми као да не читамо исто Јеванђеље… – приговори богослов свештенику.
-Немаш ти појма. Видећеш кад те живот стави пред многе дилеме…
-Баш лепо расуђујеш, оче. Дивота је слушати те…
-Е ви млади, не поштујете искуство старијих. Али нека, нека… лупићеш ти главом у зид и рећи ћеш ми да сам ти све тачно рекао… Твоји идеали су за поштовање, али живот је нешто много компликованије од твоје наивне маште…
Овај разговор је уздрмао несигурног Часлава, али не тако да се покрене напред већ тако што је осветнички нагон у њему постао несносно велики. Ипак, негде дубоко у подсвести се дивио вери будућег свештеника и, како је време текло, све чешће је помишљао да не буде апсолутно недобронамеран према младом човеку јаке вере. Желео је да разговара са њим, и то не више из разлога разоткривања „непријатељске делатности” већ у намери да и сам покуша да веру промишља попут Теодора. Једном приликом му је признао:
- Знаш, мој Тошо, дивим ти се кад можеш тако да верујеш. Само изостави Тита из твојих прича и то ће бити успешна мисија. Пусти комунисте, и сами сад лутају по својим безнађима. Крстио сам неколико њих и видим да им се полако урушава систем. Боје се новог времена и страхују од Титове смрти; сад им треба приступити на прави начин, мислим да људи попут тебе то могу. Ја сам са њима имао другачије релације, али то није сад за причу…
- Верујем да није нимало лако бити свештеник током свих ових поратних година и немам снаге да било кога осуђујем, само не могу да прихватим неслогу међу свештенством која је раслабила црквени живот и од многих међу нама направила шпијуне – додаде богослов.
- Шта, и ти си? Па и ја… мислим да је то добар избор. Сигурна егзистенција и загарантован друштвени углед – настави Часлав.
- Не, не! Ма никад не бих то радио! А Ви? – рече Теодор повишеним гласом.
- Таман посла… Ни ја то никад не бих радио… – додаде Часлав дрхтавим гласом.
- Зашто онда спомињете углед и егзистенцију? – био је упоран Теодор.
- Мислим на јефтине душе оних који су се продали и пристали да буду уходе своје сабраће свештеника. Ја то нисам нити ћу бити… – неубедљиво промрмља Часлав.
- Ако Ви себи верујете да је тако и ја Вам верујем – заврши Теодор расправу која је остала отворена и недоречена, јер није у себи садржала искреност другог саговорника као одредницу.
После овог разговора, Часлав је био близу одлуке да одустане од шпијунирања сабраће, што није било нимало лако. Борио се са својим страхом и стидом дуго, али погрешно – уз неумерене количине алкохола и честа опијања, тако да је једном приликом возећи пијан изазвао саобраћајни удес са великом материјалном штетом и повредама опасним по живот двојице људи. Све то је заташкано из разлога што је он препознат као лојалан грађанин који сарађује са безбедоносним службама. То је подразумевало наставак активности праћења сабраће, тако да није имао избора; под теретом саобраћајног прекршаја и запрећене казне није могао да се одупре јер није био спреман на отворено суочење са самим собом. Покушао је на погрешан начин и, уместо да ојача, раслабио се до коначне немоћи. Није био храбар да себе подигне из животне несигурности подвигом искрене вере; превелике привилегије биле су препрека да се ослободи из замки у које се самовољно уплео пре много година.
Из књиге – Тодор
