Oslovljavanje „popovi“ postalo je opšte ime uz koje idu najpogrdniji nazivi i naslovi. Stvara se slika o toj crkvenoj službi kao društvenom teretu i ljudima koje treba progoniti bez razmišljanja. Uopštavanje sve više postaje način razmišljanja pojedinaca koji u svemu žele da vide samo ono što nije dobro. To dovodi do neutemeljenih zaključaka o čitavim kolektivitetima na osnovu neproverenih glasina o postupcima nekih pojedinaca.

Ovih dana, tako nešto primetno je među nama u vezi sa sveštenoslužiteljima Srpske pravoslavne crkve. Oslovljavanje „popovi“ postalo je opšte ime uz koje idu najpogrdniji nazivi i naslovi. Stvara se slika o toj crkvenoj službi kao društvenom teretu i ljudima koje treba progoniti bez razmišljanja.

Skoro svaki dan neki sveštenoslužitelj na ulicama i drugim javnim mestima zemlje Srbije doživljava neku neprijatnost. Pojedinci idu i dalje od verbalnih progona konkretizujući svoje pretnje nedoličnim radnjama. Ovih dana je jedan ugledni prota u blizini Slavije doživeo pretnje od strane grupe mladića koji su mu govorili: „Sve vas treba zatvoriti u crkvu i pobiti!“ Kad je naišla jedna blagočestiva hrišćanka i prišla svešteniku glavopriklono tražeći blagoslov Božiji od njega, oni su odustali.

Na pitanje da li ga je ovo uplašilo, prota je odgovorio da ga sve ovo što se događa veoma žalosti. Nema vremena da osuđuje neupućene i nedobronamerne pojedince. Kaže da ga je postupak pobožne žene uverio da u ovom narodu ima još vere kod onih koji stvarno veruju. Oni koji su samo navijači, pasivna publika koja se samo divi ili razočarava, predstavljaju veliki izazov i zahtevaju više pažnje.

Iskreni vernici nisu crkvena publika koja se brzo oduševljava, a još brže sablažnjava dangubeći u prevelikim očekivanjima od drugih i prebrzim osuđivanjima drugih pod teretom lakomislenih i neproverenih optužbi. Dobro je što se od sveštenoslužitelja očekuje najviše, ali nikako nije umesno izgovarati se bilo čijim postupcima ne znajući da je svako osuđivanje takođe greh. Sve dok od drugih očekuje maksimum, a ne daje ništa od sebe čovek je isključen iz životnog stvaralaštva. Ne stvara već dangubi kritikujući postupke drugih. Pojedinci sve to smatraju svojim pravom i obavezom ne znajući da na takav način istovremeno odustaju od životnog optimizma i od stvaralačke odgovornosti. Sve u sebi i oko sebe svode samo na zahteve prema drugima i očekivanja od drugih, u svemu vide samo svoja prava dok drugima ništa ne daju za pravo.

Radost vere svako treba u sebi da promišlja jer samo tako može da je deli sa drugima, to treba svako u sebi da pokreće niko ne može nikoga u tome da sprečava ili podstiče. Svako mora lično da se usavršava kao slobodna i odgovorna ličnost. To je moguće samo onda kad sebi postavljamo teške zadatke i tražimo ispravna rešenja zajedno sa drugima. Sve dok gledamo šta je najgore, a ne najbolje, kod drugih rizikujemo da izgubimo odgovorni optimizam i predamo se pasivizmu koji nas dovodi do pesimizma i nihilizma. To dalje ide u anarhizam po sistemu „svi su loši“, što ilustruje navedeni primer sa beogradskog asfalta koji nije samo pretnja „popovima“ nego je slika tragizma uopštavanja. Sigurno je da je i ona pobožna žena čula i pročitala ono što su čuli i pročitali mladići koji su nasrnuli na sveštenika. Neko će reći da je ona „nazadna“ a oni „napredni“, ali da li je baš sve tako? Sigurno se u vezi sa ovim neće svi složiti ali različitost stava ne treba doživljavati kao razlog za neprijateljstvo.

Uvaženi prota koji je zbog svoje vere tamnovao više godina u vreme komunizma odavno je oprostio onima koji su ga utamničili u nameri da ga odvrate od vere. Neki među njima postali su iskreni vernici suočivši se sa njegovom odlučnom verom. Za njega je navedeni savremeni događaj još jedan mali kamičak u mozaiku njegove vere, tako da nema u njemu nimalo zlovolje prema njima. Samo je potrebno da svi koji smatraju da su „napredni“ postupak pobožne žene razumeju kao akt njene vere kojim je ona prevazišla sve neproverene glasine kojima se svi sveštenoslužitelji oslovljavaju najsramnijim imenima. Njena vera je iznad ljudskih grehova, zna ona – kao i svi ostvareni vernici, da su sveštenici samo ljudi koji se bore sa sobom. Ona je održala javni čas žive vere koja ostaje jaka u svim situacijama, jača je od svih ljudskih nedela i sukoba. Nije slepa nego je svevideća kao što je hrišćanska ljubav svevideća. Njene asocijacije pri susretu sa svakim čovekom su pozitivne i kreativne, za razliku od onih mladića sa kojima se slučajno srela, čije asocijacije su negativne. Zbog toga pri susretu sa sveštenikom ona u prvi plan stavlja blagoslov Božiji, za razliku od onih koji u prvi plan stavljaju loše vesti koje su čuli i prihvatili bez proveravanja. Razmislimo zajedno ko je od njih stvarno napredan, ko ide napred ne gubeći nadu, a ko se sapliće o druge tražeći samo razlog više da bude nesretan i nasilan.

Sve je, ipak, u nama i od nas zavisi kako ćemo i koliko ćemo se otvoriti jedni za druge. Svako može, ako hoće, da bude optimista, samo je potrebno da jedni u drugima vidimo ono najbolje, a svako u sebi ono najgore. Tada ćemo umesto osuđivanja drugih ispravljati sebe, nećemo dangubiti izgovarajući se postupcima drugih trošeći se u zlopamćenju i zluradosti.

Večernje novosti

POSTAVI ODGOVOR

molimo unesite svoj komentar!
ovdje unesite svoje ime