НЕБЕСКИ И ПРИЗЕМНИ ЕЛИТИЗАМ
Ових дана окупирани смо питањем које нам се наметнуло ставом појединаца да је неко ко је рођен и живи на периферији Београда или унутрашњости Србије безначајан у односу на њих.
Не бих желео да подлегнем јефтином политикантству жеља ми је да јеванђелским начином предложим пут и начин превазилажења тескобе која многе све више сужава.
Како већина тврди за себе да су верници слободан сам да укажем на Христове јеванђелске речи:“Ко жели да буде први нека свима служи“.
Дакле, не да омаловажава друге самоистицањем, већ да буде изнад увреда на рачун „малих“ јер само тако могуће је узрастање у доброг човека. Даље, када говори о вечности Христос јасно говори да је мера наше спремности за ту радост то како смо се понашали према „најмањима“ а не колико смо сами себе наметали другима као „великане“. Зато би било добро да не заборавимо подстицајне речи Христове из Јеванђеља: „Када учинисте/не учинисте једном од најмањи мојих мени учинисте/не учинисте“. Знајући све ово сигурно је да ћемо се више преиспитивати а мање вређати друге умишљајући да имамо право на то. Снагом смислене вере трудићемо се да једни другима будемо радост а не претња. То је могуће само онда кад разумемо да смо стварно велики људи само онда кад никога ни због чега не омаловажавамо.
Научимо се да хришћански живимо ако мислимо да смо хришћани.
Притом никад и нипошто не омаловажавајмо друге и другачије.
