Не читам редовно Православље, али питам, да ли бисте могли да објавите текст о томе да је пре него што се приступи причешћу потребно да се исповедите? Већ дуго времена слушам од својих блиских људи, колега и пријатеља да се причешћују без исповести. Да ли је то дозвољено?

Покушала сам у више наврата да објасним да то није у складу с правилом, а они опет аргументују да је то суштина православља, слободно тумачење и приступање Св. Причешћу без исповести. Чула сам да је то могуће за Васкрс. Да ли можете да то појасните? Да ли неко у Цркви треба то наглас и да каже, да би објаснио људима који неће да се исповедају, а приступају причешћу? Нарочито сад, у току Божићног поста, кад ипак сви више мање посте и иду у цркву. Не умем да теоријски сведочим, само знам да није у реду. Њихови аргументи су да се свештеник не уноси у „случај“ да је то као на траци, да је сувише кратко, да се нема времена, итд. Не треба да ми лично одговорите на овај мејл, али бар наведите у којим књигама о томе може да се прочита, или објавите пригодан текст о томе. С дубоким поштовањем.

Тања Блосом

Одговор:

Уважена госпођо (госпођице) Тања, веома је добро то што са својим пријатељима расправљате о вери, и то о самој суштини вере, врхунцу благочашћа, причешћу. Наравно, ви се спорите у вези исповести, али засигурно ће то спорење донети на крају добре плодове, јер са обе стране постоји очита добронамерност и жеља да „све буде исправно“, само што свако све види на свој начин, што не мора бити нешто лоше и опасно. Та различитост схватања веома добро може да покрене и осмисли живу комуникацију, уз ваљану аргументацију ставова и спремност на преумљење и промену на боље. Врло је битно рећи и то да се негде не разумете довољно, па отуда имамо помало произвољне тврдње како неко негира исповест као такву. Да би све добило своју праву меру битно је знати да причешће не сме бити ничим уцењено, ни постом ни исповешћу, али пост, молитва и исповест су битна средства у спасоносној сапричасној радости вере. Све је, дакле, покренуто причешћем и усмерено ка причешћу, које осмишљава правим смислом сваку радњу и догађај. Тако је исповест врло битна, али треба знати да исповест није сагињање главе под епитрахиљ пред свако причешћивање, уз изговарање имена и скоро напамет научених речи: „Нисам грешан/грешна, нисам убио, украо, понекад сам слагао…“ Нажалост, неки имају само овакво искуство исповести, никада нису имали прилику да исповест доживе као леп разговор са поверењем и поуздањем да са Богом заиста разговарају, и то не тако да само нешто признају или не признају, очекујући награду или казну, него да то виде и доживе као нову и добру одлуку за почетак новог начина живота. Само тако човек може да крене стварно напред, без тапкања у месту, и без окретања уназад, или лево десно.

Али, уместо тог стварног преумљења, неки су стекли навику честог сагињања главе под епитрахиљ, па сходно том механичком приступу не могу да смисле причешће без такве „исповести“, а могуће је причестити се по благослову духовника и на Литургији на којој се нисмо исповедили. То не искључује исповест, него динамизира покајни поступак стварним чином, а не привидном радњом или ритуалом изговарања имена и унапред срочених речи. То је посебно тешко и неприродно, погрешно, да не кажем грешно, ако се догађа у току литургијског сабрања, када у углу цркве један свештеник исповеда оне који стоје у реду будући окренути леђима према олтару. Тада оно нити учествују у литургијској заједници, нити стижу да размишљају о исповести, што неминовно доводи до неразумевања суштине причешћа. Знам из праксе за неке људе који су после такве исповести отишли из цркве мислећи да су се причестили. Лично сам чуо речи: „Па кад сам клекао и свештеник ми ставио оно, како се зове (мислећи на епитрахиљ), рекао му име и да нисам грешан, пољубио крст… Зар то није причешће?“. Ово наводим не да бих било кога исмејао или омаловажио, него да укажем на опасност овакве праксе, која се полако мења у многим црквама. Неки мисле да се на овај начин „контролише“ ситуација и ускраћује могућност да се не причести неко ко се није „спремао“, не размишљајући да се на овај начин чини нешто нелитургијско, тако да нико заиста и није спреман, и поред ритуалне испуњености одређених услова, које механички набрајамо. Наравно, неоспоран је труд и добра воља је евидентна, и баш због тога је потребно много трезвеније промишљање о свему овоме. Добру наду за то дају управо ове ваше и њима сличне расправе „неистомишљеника“, али треба рећи и то да са обе стране треба понешто додати, а понешто одузети.

Ви инсистирате на „правилима“, а Ваши саговорници истичу да је причешће изнад свега, не омаловажавајући тиме ни пост, ни молитву, ни исповест, или било шта друго. И они и Ви истичете важност исповести, само са том разликом што Ви некако потенцирате више на исповести као предуслову причешћивања, док они причешћивање доживљавају као врхунац вере, не оспоравајући потребу исповести, али оне стварне исповести. Не онако како се понегде ради, у току Литургије и без суштинског преумљења. Такође је важно указати и на институцију духовника, као нешто веома важно у црквеном животу. То је важно питање, јер не може свако код свакога да се исповеди, и не могу сви да буду духовници, важно је да се препознају личности како би се истински васпитавала слобода помоћу савршене вере. Неоспорно је да би ово, и њему слична питања, имали другачију конотацију када би се исповест практиковала на предањски начин, и тако да не омета литургијско сабрање и деконцентрише све. Важно је и то да не буде наметнути додатак него битан део заједничења у вери, нешто што се подразумева и не своди на бројке. Покајна динамика је целоживотна стварност, не неко повремено стање које се манифестује нарочито пред причешће, него је стално бдење над собом у заједници вере, где смо сви сабрани јединством Духа Светога у Једно Тело. Тада исповест није ратуална радња пред причешће, као што је то случај тамо где се на Литургији стаје у један ред у доњем углу храма да би се целивао крст или Јеванђеље и тријумфално изговорила похвала себи у част, него је стална спремност за напредовање у добродетељи, као и преиспитивање учињеног и поверење у љубав Божију. Када то постане правило наша вере онда ће престати све наше несугласице и сви ћемо имати велику радост, и поред свих наших разлика.

 

Да закључимо. Добро је што причате са Вашим познаницима и пријатељима о свему овоме, наставите и даље да промишљате ове благословене теме знајући да разлике не морају увек да воде у сукоб. Стрпљивим промишљањем дођите најпре до онога што може да буде заједничко, а то је жеља за учествовањем у светињи и светости. Кад се суочите са различитим начинима приступа не повлачите се у самоизолацију него увек покушајте да дођете до доброг решења, будући спремни да расудите без предрасуда о свему. И шта ћете видети? Да разлике нису непремостиве, постоје одређени неспоразуми формалне, а не суштинске природе. Јер, нико овде не пориче исповест, само се на различит начин приступа тој светињи нашег живота. Са једне стране, Ви инсистирате на неопходности исповести пре сваког причешћивања, превиђајући да начин на који се још увек негде чини није баш примерен и умесан, више је формално отаљавање нечег наметнутог, него што је стварни доживљај; са друге стране Ваши саговорници истичу светињу причешћа изнад свега осталог, не омаловажавајући на тај начин ништа. Напротив, свему дају прави смисао и добру меру на тај начин, јер не кажу да не треба да се исповедамо пред причешће него указују на то да исповест и благослов духовника нису нешто за једнократну употребу. Знам да је веома тешко убедити нашег човека да промени навике, али је потребно све ставити у контекст црквене добронамерности, без предрасуда и брзоплетог закључивања. Па у том смислу, упитајмо се да ли је стварно добра досадашња пракса причешћивања само четири пута годишње, уз пост на води суботом, па чак и недељом када ти дани падну у те четири седмице стварно скраћеног поста, и прекид поста до седмицу која претходи празнику? Да ли и даље треба да постоје дуги редови за исповест у време Литургије у углу храма, што указује на неучествовање на сабрању? И на крају, да ли је одрживо стање да се било шта чини на истом месту за време док траје Литургија? Да, није могуће! Али, и даље постоји инсистирање на томе да све мора бити онако „како треба“, без даљег и дубљег промишљања шта стварно треба. Просто нас понекад поведе инат и потреба да не допустимо другачије мишљење, без да имамо стварне разлоге за то. Једноставно, тако нам одговара, што у овом случају не доводи до разрешења. Наравно, Ви сте далеко од свега тога, и мислим да лако можете да се разумете са саговорницима, само је потребно да и сами уђете у неизмерне дубине вере, и што дубље улазите постајете све отворенији за друге и спремнији да прихватите другога са добронамерношћу, што засигурно и чините. Дакле, добрим путем идете, учините Ваше кораке сигурнијим тако што ћете бити учесници у великом делу љубави Божије, а не само у расправама са другим.

Верујте, свако ко је осетио лепоту исповести у њеном пуном садржају и не поставља ни себи ни другима ово питање, али то је заиста немогуће доживети у атмосфери ремећења литургијског догађаја, те отуда ове расправе. Добро би било када би све ово покренуло конкретна решења уместо досадашњих препирки које само покрећу нова питања, често без намере да се трезвено расуди и дође до заједничког закључка. Ви, својим питањем, дајете добру наду, и било би добро када би се све то из стања појединачних расправа преточило у живу дискусију унутар конкретне парохијске заједнице. Ту је неопходан компромис као предуслов договора, уз неопходност првог доброг корака, а то је да се покуша измештање исповести из литургијског догађаја у неко друго, тачно одређено време, рецимо сат времена пре почетка празничног и недељног бденија, а где има више свештеника да се одреде и друге сатнице. Тако ће све добити на доброј динамици, и расправе и црквена пракса, а доћи ће се и до правих решења и нових тема, чега се не треба плашити, јер црквени живот подразумева сталност нових догађаја, искључује статизам сваке врсте. Неко ће се чешће, а неко ређе исповедати, али свако ће се са радошћу живе вере причешћивати знајући да смо сви љубављу Божијом удостојени тог великог дара, што неминовно треба да покрене и наш одговорни оптимизам здраве вере. Хвала Вам што сте покренули ову лепу, и потребну за црквени живот, расправу која треба да нас утврди у вери и потврди наше богољубље и човекољубље.

 

 

Извор: Православље

1 KOMENTAR

  1. Драги оче Љубо!
    Не могу рећи да сам схватио Ваш стил објашњења о исповести и причешћу. Некако много околишете , нејасно и демагошки објашеавате. Дајете лоше примере који нису правило у Цркви Христовој. Црква има јасно објашњење по питању исповести и причешћа, без обзира на црквену организацију у појединим ситуацијама кад је прилично верног народа присутно на светој Литургији. То што учи садашњи патријарх као чедо духовно епископа Иринеја Буловића, није став Цркве и Светих Отаца.
    Молим Вас у Христу да кажете, јасно:
    1. За исповест се мора припремити, преко покајања, молитве и поста
    2. За причешће се треба припремати, постом молитвом и покајањем.
    3. Није могуће да се човек причешћује на свакој светој Литургији, без обзира што то препоручује садашњи патријарх Порфирије.
    хришћански поздрав,
    ипођакон Душан Миљковић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име