Верска настава улази у трећу деценију од повратка у школски систем Србије, ко год је
добронамеран свестан је свих добрих постигнућа овог наставног предмета. Наравно, увек може боље, што би требало да покрене одговорност свих актера. Зато је потребно обратити додатну пажњу са жељом да се остварују још бољи резултати. То значи да је важно промислити приговоре неких, без обзира на њихову могућу недобронамерност. Добро нам је познат новозаветни принцип у вези са оваквим случајевима, осликавају га речи: „Ако неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо …“ (1.Кор.11:16). То значи да је потребно да без икаквих предрасуда приступамо и најнегативнијим ставовима трудећи се да у њима препознамо велика очекивања, чак и онда кад
појединци злонамерно критикују и неутемељено оспоравају овај наставни предмет. То није свесно превиђање стварности него је добронамерно препознавање високих захтева према верским садржајима. Дакле, неопходно је да се издигнемо изнад бесмисла сукоба и покажемо стваралачку одговорност трудећи се да задржимо снагу живе вере и покажемо непоколебљиву доброту. Читајући и слушајући на овај начин све примедбе и коментаре у вези са верском наставом разумећемо да снагом безусловног човекољубља можемо победити све зловоље појединаца. То је
могуће само онда кад успемо да истрајемо у непоколебљивом јеванђелском миротворству које је неупоредиво са агресивним пацифизмом „бораца за људска права“ који своје неистомишљенике проглашавају за нижу расу. То што они све другачије од себе доживљавају безвредним и сувишним не би требало да нас поколеба или острасти до зловоље и освете. Кад све ово препозна и разуме сваки вероучитељ биће непоколебљиво добронамеран у зборници, учионици и јавном простору непрестано се усавршавајући кроз културу дијалога што је једини начин превазилажења предрасуда и стереотипа. Поступајући овако сигурно је да ћемо изграђивати сами себе и једни друге и тако заједнички доприносити бољитку свих и свега трудећи се да „наша слобода не постане спотицање слабима“ (1.Кор.8:9). То никако не би требало разумети као испразно јуначење проглашавањем неистомишљеника слабићима које треба омаловажавати. Ради се о превазилажењу
сукоба које скоро увек покрећемо у стању неспремности да доброделатношћу побеђујемо зло. Дакле, без обзира да ли нас неко други омаловажава потребно је истрајавати у доброти према свима, сходно апостолаком савету:“Чашћу чините једни друге већим од себе … Ако је могуће колико до вас стоји имајте мир са свима људима“ (Римљ.12:11-18). Определивши се да у свему и према свима покажемо великодушност и ведрину преовладаћемо све зловоље у себи и око себе. Важно је препознати стање неспремности код неких појединаца за отворени дијалог, као и њихову жељу да све другачије од њихових уверења прогласе за превазиђено и опасно. Посебно су
на мети таквих појединаца верски садржаји који се неретко проглашавају за нешто непотребно јер, како они кажу, покрећу сукобе између људи различитих уверења. То није могуће тамо где је вера искрена што не могу или не желе да виде појединци, свеједно да ли због незнања или незаинтересованост за верске теме. Они то покушавају да прикрију проглашавањем онога што не знају нефункционалним садржајима. Све ово указује да смо пред великим изазовом који би
требало да умножи нашу одговорност што подразумева одлучност да не подлегнемо страху који ствара неизвесност и покреће сукобе. Поступајући тако бићемо далеко изнад покушаја појединаца који свесно манипулишу верским садржајима извлачењем из контекста и површним читањем указују на „опасност“ и „неприлагођеност савременим стандардима“. Они то чине у намери да дискредитују све оно што је изван сфере њихових интересовања. То покушавају да прикажу као став већине по систему „ја сам сви“ тако што недобронамерно наводе неке примере екстремизма
група и појединаца из различитих религијских система у намери да све верске садржаје прогласе за нешто што нема употребну вредност у савременом свету. Они су све своје активности усмерили на тражење и преувеличавање лоших примера по принципу да „виде трун у оку других, а не виде брвно у своме оку“ (Мт.7:4-5), као и то да „комарца цеде а камилу прождиру“ (Мт.23:14). То траје још од времена спасоносних догађаја и „лажних сведока против Христа“ (Мт.26:60-62), и
интересног помирења Ирода и Пилата пред Христово распеће (Лк.23:12). Због тога је важно истрајавати у добру без потребе за мржњом према било коме и сукобом са онима који нас вређају. На то нас упућују речи апостола Петра: „И ко може вама наудити ако будете ревнитељи добра? Него ако и страдате правде ради, блажени сте … А страха њиховог не бојте се … будите свагда спремни са кротошћу на одговор свакоме који тражи од вас одговор за разлоге ваше наде“ (1.Петр.3:13-15). То значи да је неопходна отвореност према свима без самоизолације и затварања пред налетом недобронамерних појединаца. Важно је истрајавати у добронамерности и доброти
што подразумева суварно уважавање свих и свега.
Миротворство као показатељ здраве побожности Веома је важно да смо стварно просвећени Христом, Који је „светлост истинита која обасјава свакога човека који долази на свет“ (Јн.1:9), будући спремни да благовестимо „пријатну годину
Господњу“ (Лк.4:19). Тада се нећемо обесхрабривати чињеницом да постоје људи који другачије од нас мисле и верују, до те мере да их презиремо под теретом наше неостварености у делу вере. Нажалост у верничком корпусу постоје неки случајеви острашћених појединаца који у име вере показују извесну агресивност према другима и другачијима. Истина је да су они огромна мањина али то превиђају сви који не желе да веру и вернике промишљају на одговоран начин. Они намерно истичу такве примере јер им је искључивање вере и верника из друштвених релација
примарна одредница. Добро су им дошли изоловани екстремни случајеви неодговорних верника јер им помажу да своје злонамерне закључке поткрепе навођењем таквих примера уз свесно превиђање стварности. Они тиме највише говори о себи као некоме ко друге мери својим потребама да омаловажи, што није пут ка другима него је стављање себе у први план. Не желе да виде да на тај начин човек постаје оповршен својом искључивошћу и подједнако је агресиван као и они које наводи као лоше примере. Заправо, несвесно се поистовећују са својим „истраживачким узорцима“ које користе да прикажу колико су зли они које су они прогласили таквима због порекла и припадности. То је злонамерно закључивање по систему „сви они су зли јер ја тако мислим“ и свесно самообмањивање због потребе да се лажним наводима оптуже други због „виших циљева“ Такви појединци не негује културу дијалога већ показује апсолутну неспремност за разговор са другима што је предуслов за исправне закључке. Овакве појединце не би требало доживљавати као наше непријатеље и сувишно је оптерећивати се њиховом злонамерношћу.
Такви случајеви постоје кроз све токове црквене историје и знајући вишевековно искуство црквеног живота препознаћемо такве примере као могућност да промовишемо богословље као философију богољубља и човекољубља. Ту је важно не заборавити да „не проповедамо себе, него Христа Исуса, Господа …“ (2.Кор.4:5), што подразумева нашу стваралачку одговорност према свима и у свему. Чињеница да смо присутни у школском систему требало би да нас додатно охрабри да своје
философствовање богољубивог човекољубља темељимо на непоколебљивом јеванђелском миротворству. Први корак на том путу ка другима и са другима и другачијима требало би да буде заснован на сазнању да „неће сви веру“ (2.Сол.3:2), уз непоколебљиво уверење: „Јер шта ако неки не вероваше? Зар ће њихово неверовање веру Божију укинути? Никако!“ (Римљ.3:3-4). Поступајући на овај начин ми стварно мирујемо у љубави Христовој и снагом јеванђелског оптимизма у сваком човеку видимо вољено дете Божије, без обзира да ли је тај неко свестан тога.
То не значи да било коме било шта намећемо ради се о томе да никоме ништа не ускраћујемо и да га видимо очима љубави Божије, не оптерећујући се њиховом искључивошћу до те мере да неопрезно постанемо злонамернији од њих. Потребна нам је трезвеност како бисмо непрестано истрајавали у изградњи помирења снагом јеванђелског миротворства. То подразумева умеће разумевања другости других и непристајање на закључке под притиском тренутних стања и потреба. Кад се оспособимо за истрајност у доброти нико и ништа неће нас поколебати у
одлучности да увек тражимо добра решења а не кривце. Није добро непрестано проглашавати све осим нас кривцима за неспоразуме и сукобе. Подједнако је опасно и кад по сваку цену прихватамо да смо криви и кад то нисмо јер то није миротворство него је кукавичлук. Храброст је бити искрен у свему и према свима и мудар у расуђивању о свему јер тако снагом истине побеђујемо свако насиље у себи и око себе. Овакав приступ свету и човеку показује да не пристајемо на бесмислено дволичење зарад стицања наклоности. Много важније је да сами себе и једни друге охрабрујемо за смислену расправу са међусобним уважавањем. Тако једни другима служимо и нико никога не злоупотребљава јер свако тражи саговорника а не истомишљеника који му се диви. Тако постајемо слободни од себе и у себи и једни за друге јер нам је истина у првом плану. Нема скривених намера зарад себичних
интереса где је једина одредница да себе наметнемо другима као једину меродавну стварност. На то нас упозорава Христос речима: „Тешко вама ако вас људи хвале“ (Лк.6:26), јасно нам показујући да доброта и додворавање људима у циљу стицања присталица и истомишљеника по сваку цену није добар начин сведочења вере. То значи да свима и свему треба приступати кроз креативно промишљање стварног бољитка за све без пасивног „окретања другог образа“ уз стварну добронамерност која покреће дијалог. Образац таквог чињења показао нам је Христос Који нас учи да „окренемо други образ“ (Мт. 5:39) онима који нас вређају. Али, када је током
спасоносног страдања разуларени војник ударио шамар не окреће му други образ већ га пита: „Ако зло рекох докажи да је зло, ако ли добро рекох зашто ме бијеш?“ (Јн.18:22-23). Овај поступак Христов према агресивном човеку даје смислену меру претходној препоруци о „окретњау другог образа“ јер нам показује да ништа не би требало поједностављивати пуким свођењем на пароле. Вера је несместива у пароле и верски живот се не исцрпљује имитирањем по систему слепог следовања под притиском површности и једностраности. Само онда кад у свему покрећемо нова
питања могуће је доћи до исправних одговора који су увек и покретачи нових питања. Тада су све наше дискусије увек плодоносне и делотворне, па и онда кад сучељавамо све своје различитости. То је важно разумети јер само тако могуће је сачувати пристојност у комуникацији са свима. Тада су сва наша питања и сви наши одговори смислени јер покрећу у заједничко тражење смисла, спречавају агресију необузданих који желе да наметнутим закључцима обесправе све око себе. То не мора бити буквално онај шамар необузданог војника (Мт. 5:39), као и што „окретање другог
образа“ не значи повлачење пред зловољом и насиљем. То је пре свега указивање поштовања саговорнику уз неопходност указивања на добре мере и границе пристојности. Тада питање: Зашто? покреће разговор и омогућава заједнички закључак као резултат договора. Тада и закључак: „Слажемо се да се не слажемо“, може бити путоказ за нови сусрет и излаз из самовоље и насиља, које не мора бити само физичко; често је опасније кад постане начин понашања. То ретко кад могу да примете промотери своје самовоље који умишљају да су само они просвећени и
просветитељи. За њих је природно да по сваку цену другима намећу своје ставове. Заборављају да само онда кад нико никоме ништа не намеће могуће је да све наше различитости буду покретачи нових напора да се боље упознамо и више поштујемо. Вероучитељи су овде позвани да умесним ставовима покрену и себе и друге на тражење прихватљивих одговора тако што свако има право да каже и своја питања и потражи прихватљиве одговоре. Важно је да сваки вероучитељ непрестано оснажује у себи аргументе живе вере јер само тако моћи ће да препозна сва колебања и у себи и око себе имајући стварно разумевање за свакога. Ту је потребно много стрпљења без површног одушевљења због приметне успешности и неумесног безнађа због неразумевања са друге стране. Важно је да покаже недвосмислено уважавање према
свима знајући да ће свако ко је добронамеран видети смислене плодове његове вере и знања. Тада ће уз стварну вештину ненасилне комуникације са свима покренути оно најбоље код свакога, пре свих код себе. Сигурно је да ће бити и оних који не могу да се ослободе потребе да оспоравају, али такви губе снагу својих неоснованих оптужби зато што немају потенцијал за уважавање онога што је другачије од њихових претпоставки. Зато је потребно не пристати на принцип „напад је најбоља одбрана“ много смисленије је изабрати став да „лепа реч гвоздена врата отвара“. То подразумева одговорни оптимизам уз трезвену озбиљност и спремност да се истраје у доброти, сходно препоруци: „Добро чинити да вам не досади“ (Гал.6:9). То ћемо моћи ако успемо да превазиђемо потребу да се надјачавамо са свима у намери да покажемо да смо само ми увек и у свему управу. Вера се не сведочи доказима да смо ми бољи од других већ се показује спремношћу да „свима будемо све“ из спасоносних разлога, јер само тако смо „заједничари јеванђеља“ (1.Кор.9:19-23). Будући овако опредељени вероучитељи ће заиста бити „со и светлост“ (Мт.5:13-14) у свим процесима васпитања и образовања. Ово је лако кад знамо Кога сведочимо и шта благовестимо што подразумева стално усавршавање у љубави Христовој која нас покреће да волимо и оне који нас не воле. Овде не би требало тражити изговоре у понашању других, много боље је тражити добре начине истрајавања у јеванђелској љубави према сваком човеку без обзира на његово јасно непријатељство. Све ово могуће је кад прихватимо јеванђелски савет да „љубимо непријатеље своје“ како бисмо стварно били вољена деца Божија, и не само то већи и да будемо „савршени као што је савршен Отац наш небески“ (Мт.5:44-48). Тако постајемо „творци речи а не само слушаоци“ (Јак.1:22), и пријатни саговорници са свима јер све чинимо са непоколебљивим богољубљем и безусловним човекољубљем.
Часопис Чудо
