„Молим те устани. Поједи нешто. Копниш. Венеш. Молим те“.
„Одустани. Нема разлога. Живот нема смисла. Ником нисам потребна. Нема мог анђела. Нема радости. Ни мене више нема“.
Згариште је превазилазило ужас. Уништени облици познатог живота деловали су застрашујуће пред дрхтајима преживелих очајника. Делови људских тела ослањли су се о бетонско грумење. Шиљци арматуре пробијали су чађаве комаде меса и провиривали изнад површине згрушане крви. Дроб се цедио по покрову праха честица бившег постојања претвореног у бесмисао. Дубоки кратер у средишту насеља уџерица славио је невидљиву сабласт која се праском претвара у празнину зла и нестаје. На видику није било ни једног целог леша.
Труле греде прекрстиле су гомилу. Ципела натакнута на зацепљени шиљак дрвета привукла је спасиоце. Сваки покрет производио је нови шум грозоте. Нада да је неко жив испод толико неупотребљивости налагала је пажњу потребну новорођенчету. Складна тишина поступања трагача прекидана је уздасима и јецајима. Из трбуха преполовљеног женског тела, по крстима, избијали су дамари. Леш је био жив. Два младића померили су обамрло тело. У маленом заштићеном простору, испод тела засијале су зелене очи. Девојчица је преживела испод преполовљене мајке.
Сиротиште је савршен термин за сироту чамотињу. Место срамоте и прозване савести, привремено боравиште између живота као казне и будућности као безнађа. Сама на свету, девојчица је без јасне свести и чврсте воље одлучила да сустигне најмилије. Да им се придружи и заувек остане тамо где припада: у загрљају родитеља. Одбијала је храну. Није проговорила ни једну реч. Није сапвала. Није гледала. Нико не би могао поздано да потврди да је дисала. Претварала се у бледу утвару на путу до циља.
Најстарији међу старатељима у остави одбачених ствари пронашао је ислужену метлицу. Црвеном вуницом од неколико танких завршетака исплео је кикице. По средини уметнуо је два зелена дугмета. Испод њих метлицу је заруменео соком од цвекле. На врх је навукао дечију капицу. Тихо је сео поред девојчице и из капута нежно извадио тек напревљену лутку.
„Она нема никога. Душмани су убили њене родитеље. Сама је на овом свету. Ми немамо времена. Да ли можеш да се побринеш за њу? Да је нахраниш од свог оброка. Да јој причаш. Да је снажиш. Да ти поверује да је потребна. Молим те“.
„Упознала сам ту девојчицу као зрелу жену, пуну живота и радости. Најсветлије и најсветије очи које сам икада погледала. За њену причу чула сам од других. Када смо се спријатељиле одважила сам се да је упитам. Рекла ми је да је то бајка. Док ми је говорила сијала је све јаче и јаче бистрином мислосрдног ока. Устани, молим те. Пронађи метлицу за неког ко ће је однети твом анђелу“.
„Гладна сам“.

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име