Недавно сам негдје прочитала да је књижевност простор слободе која укида све табуе. Много сам сезамислила над овом изјавом. Мој став је недвосмислен: реченица звучи коректно, чак безазлено, али овдје се радио тривијалној замјени теза, како то данас често бива у свим сегментима, и то баш по питању слободе, која јепостала универзална монета без конвертибилне провизије. Незајажљива потреба изражавања слободе, илислобода, као да је постала наш mal du siècle, Weltschmertz, и чини се као да се највећа битка води да се слободапотчини самој слободи, или, јаснија да будем, да се човјек васпостави као творац апсолутне слободе, њенооличење и њен Лучоноша. Од искона, сви преломни историјски догађаји имали су као своју неуралгичну тачкупотребу да се слобода задобије, освоји или – пороби.
У контексту општих релативизација које се подводе под појам демократије, а која се изобличила у пукуегократију (ЈА сам недодирљив и све ми је дозвољено), реперкусије свеколике “слободе без табуа” постајуколосалне. И по саму слободу опасне, ако постоји слобода као метафизички апсолут. Рекох метафизички, и ту самсе већ спотакла о први камен: јер слобода се више не схвата као метафизички принцип, него физички, и овомислим дословно. Многе слободе остају на нивоу пуког иманентног, постају својина, а не право, премећу се уодсуство граница у којима слобода обитава насупрот неслободи.
Домен мог интересовања јесте управо слобода коју умјетник себи даје у оквиру димензије умјетничкогстварања. Чини ми се да се дешава, посљедњих педесетак година, једна инверзија самог појма умјетничкеслободе: по естетској, а зашто не и емпиријској или свакој другој дефиницији, умјетничка слобода није мојаиндивидуална слобода, мене, као индивидуе са именом, презименом, радним мјестом, брачним статусом, идеолошким или политичким опредјељењем. Умјетничка слобода омогућава да се изражава, неспутано, онај диосопства који је креатор, оно скривено ја које испољава сопствену недореченост, обликује чулима пријемчиво насамосвојан начин, додир јаства и другости који се потом међусобно укидају. Умјетност је спона између мене исебе, релативног и апсолутног, она укида омеђен простор его-бивања у кретању ка свеопштој стварности. Дакле, умјетник је стваралац, а не индивидуа која се често срозава на разину пропагатора, агитатора или егзибиционисте.
Вратићу се на тему табуа. Наравно да Умјетност не познаје табуе, али Умјетност треба да зна како датабуима надреди умјетничко преобликовање, умјетнички процес којима се табуи разграђују сами од себе. Но, рекла бих да се данас табуи, или забрањене теме (као да их још увијек има!) заправо не проказују, него себрутално сервирају читаоцу, без зазора, без скрупула, док умјетник полази од принципа, оног барокног, far stupire, безмало као по рецепту.
Један од таквих табуа, који је давно престао бити то што је био, јесте сасвим легитимна пролиферацијасексуалних сцена које се граниче са опсценошћу. Да, управо је то тема о којој бих да кажем понеку ријеч.
Нећу да помињем почетке приказивања сексуалних чинова у књижевности – тема заслужује дугачкуобраду – али постављам себи легитимно питање: откуд толики плетор сцена сексуалног општења у књижевнимдјелима данашњице (задржаћу се само на овом пољу стваралаштва)? Не говорим из перспективе некаквепуританке, напросто се питам, као читалац са критичком дистанцом, која је истинска књижевна функцијаминуциозног описа сексуалног чина, који не само да је опсценог, него неријетко и порнографског предзнака? Истина, честе су романескне тематике које указују на девалоризацију личносних односа, отуд и поентирање насексу без икакве еротике, односно на чисто анималном аспекту тог чина.
Помишљам на два или три недавно прочитана романа наших савремених писаца, оба награђена престижним наградама, као примјерима непотребног елаборирања сексуалних сцена, у једном од дотичних романа испредених до нивоа дегутантности. У реду, главни лик је уелбековски нихилиста, егзистенцијално ипсихички дезоријентисан, али морала сам да се запитам да ли је заиста било нужно да знам да је партнерка прогутала ејакулирано сјеме, да ли је секс био анални или онај банални и тако даље.
Или, код једног другог писца који сјајно пише, али не можете а да се не запитате зашто су му увијек главнејунакиње заносне и грудате, и зашто се свако-мало-ерекција главног лика завршава детаљним описима фелација? Да, јасно нам је, главни лик је човјек “странац” у камијевском смислу ријечи и реагује још само на чулнеподражаје, он је мртвац који оживљава само кад му се укрути уд. Но… толико укрућених удова и оргазама у роману да се заиста упитате: да ли ми промиче нешто?
И ми смо се на то свикли, ваљда. Или како ко. Једна пријатељица ми даје добронамјеран савјет, након што сам закључила да ми је стварно „тога мало превише у роману који третира веома озбиљне теме и који је, ако то изузмем, добар роман“: “Прескочи те сцене, не читај, ако ти изазивају нелагоду.“ Не, толико могу да издржим (мада, по питању једног другог романа, награда “ОНА ВЕЛИКА“, заиста сам понекад била на ивици згађености), али зар смо дотле дошли да прескачемо странице, јер су писци изгубили сваки осјећај мјере и нису сами умјели да прескоче те странице?! Дакле, није основно питање у књижевности да ли ћемо експонирати и рушити табуе, него како и с колико мјере ћемо то да учинимо. Не могу а да не помислим на скандал који је изазвала књига „Госпођа Бовари“: Флоберу се судило за “повреду јавног морала“. Али – у том ремек-дјелу нема нити једне сцене која директно описује сексуални чин (а јасно нам је колико је Мадам била незајажљива): Флобер мајсторски барата умијећем алузија, елипса, све је у сугестијама. Као истински геније, оставља нам оно што нам многи писци данас ускраћују: право на имагинацију, импликацију, саучествовање, а не сервирану и категоричну експлицитност, често неукусну и непотребну.
Књижевност јесте умијеће казивања. Она је неодвојива од реторике (по дефиницији). Ars dicendi данас несумњиво има секундарну вриједност и свела се на питање стила. Још не тако давно, водило се рачуна о принципима res tacenda и res putenda: ствари о којима је упутно говорити или оне које ваља прећутати.
Мислим да је теза да је књижевност простор слободе истинита. Али само уколико, како то Бланшо савршено елаборира, “ја” постаје нико или свако у димензији која је атопична и безвремена. И управо су то двије категорије које могу да дефинишу питање слободе у “књижевном простору”.
Нажалост, Игоова теза да све може бити предмет умјетничког израза схвата се све накарадније. Узвишено и гротескно могу да коегзистирају у књижевном дјелу, али ружно, путем уметничког чина, престаје то да буде. Класици су знали да свака hybris подрива саму Умјетност.
Дакле – како рећи, а не казати? Како поново задобити слободу а да је при том не профанишемо?
Основни камен саплитања јесте проблематика мјере и истинске функције испричаног. Данас често имамо закуцан клин на којем виси којешта са или без праве слике.
Завршићу са Жидовом тезом изреченим кроз уста једног од ликова „Ковача лажног новца“: претјерана дескрипција више шкоди дјелу него што му служи, јер компромитује моћ имагинације (парафразирам). Да, ово је списатељски кредо оног Жида који је написао апологију педерастије, а да никад, ни у једном дјелу није срозао своју умјетност на детаљно описивање сексуалног чина између два мушкарца (тек једног јутра, Оливје и Едуард су се пробудили загрљени. Довољно).
Па сад, све ово рекла и не порекла. Писана ријеч остаје. Она нас ангажује, увијек и непорециво. Стога, неке написане странице се не могу избрисати. Надам се да писци то никад неће ни пожељети. На читаоцима је да читају или пасусе прескачу, кад већ другачије не може. Или може, ако се слобода читања схвати и као слобода да о том читању понешто и посвједочимо.
