Имала је љубав бесловесне животиње
Тијело ропкиње
И сјенку дугачку
Бог и Господар постах
Пела ми се на стомак
За плес понеки
Понекад на руку
А и на главу
Увијала к’о ешарпа свилена
Из руку јела
Моје посједовање
Њен једини иметак
Мрва по мрва из мога длана
Миг по миг за једно донеси
И постадох пупак свијета
Који се диви чвору што веже
Ропкиње бивство
Но гладна животиња очњаке бечи
У мраку у дријему
Будило ме нестајање
Комади мене корпрцали се
У устима гладним
Чупала је њежно кост ми и кожу
И душу и умовање и боговање
Док је плесала на мом стомаку
И из руку дању зобала сласно
Пробудих се наједном
У њеном стомаку
Ја цијели
Гутала ме прогутала и наново родила
С пупком непрегриженим
Којим ме вуче ко узицом каквом
И постадох роб ропкиње
Тијело слијепе животиње
Сад вучемо једну сјенку
Јер од пупка свијета
Постадох пупак пупка
И тако ми живјети ваља
Од сада па до краја вијека
