Знаменити фенечки игуман, тршћански свештеник и први управитељ београдске Богословије написао је пре 110 година уџбеник који чува језичко благо Срба с почетка 19. века
Ракићу је крштено име било Василије, а родио се у Земуну, 6. септембра 1750., у сиромашној породици. У родном граду је похађао српско-грчку основну школу отворену уз Св. Николајевску цркву; ту се описменио и научио грчки језик уз помоћ учитеља Михајла Крстића. Са 19 година живота, 1769. године постао је калфа и пешице отишао у Темишвар где је ступио у трговачку радњу „Код седам Шваба“ власника Грка, Тодора Панајота. Ту се ускоро, 2. маја 1770. године оженио и скућио. Али није му се свиђао живот у Темишвару а познаници су га позивали да дође у Трст. Вратио се 1773. године у Земун и са нешто уштеђеног новца кренуо трговачку радњу са једним ортаком. Будући неуспешан у трговини напустио је посао и населио се са женом и децом у Бежанији где је радио земљу. Почетком 1785. године умире му након кћерки и жена, а он остаје у веома тешком положају. Решио је да деветогодишњег сина Косту повери родбини, а сам се закулуђери на Фрушкој Гори.
Када је остао удовац, отишао је августа 1785. године у манастир Фенек, где га је 9. априла 1786. године закалуђерио игуман Софроније Стефановић, наденувши му име Вићентије. Зађаконио га је у Карловцима 28. јуна 1786. године пакрачки владика Ћирило Живковић, а 5. јула, те исте године, запопио га Стеван Стратимировић, који је тада био будимски владика. Викентије Ракић је био узоран по свему, постио је, молио се Богу и доста времена бавио у својој ћелији читајући књиге, а у храму ревносно проповедао. По смрти игумана Софронија, 1796. године постао је Ракић игуман, а доцније проигуман у манастиру Фенеку.[Од 1799. до 1810. године, Ракић је био у Трсту као свештеник при цркви Светога Спиридона. У Трсту је Вићентије Ракић нашао оно што му је било потребно: миран живот, поштовање, угодан положај и добру зараду. У Трсту је било у то време много богатих српских и грчких фамилија, у којима су му врата у свако доба била отворена. Ту је остао пуних једанаест година, а ту се упознао и са Доситејем Обрадовићем, који борави тамо између 1802-1806. године. Уз хришћанско дело и добар живот посветио се црквеној књижевности.
Борави он затим од јесени 1810. године у устаничкој Србији, на позив Доситејев. У новооснованој београдској богословији Ракић је први управитељ и где предаје све до пропасти устанка 1813. године. Затим се враћа у свој манастир Фенек, где ће остати проигуман до смрти 29. марта 1818. године. Сахрањен је у манастиру, у припрати са леве стране.
Нашу пажњу привукло је Ракићево мање познато дело Бесѣедовник iллирическо-iталiанскiй, съ iталiанскога преведенъ, и принаравленъ къ употребленiю двухъ народовъ посредствомъ Предварителнога Руководства г. Павла Соларича къ познанïю Iталiански Писмена…Вiкентiемъ Ракичемъ Фенечкимъ, Парохомъ Церкве Iллирическе С. Спирïдона у Трïесту суще. Въ Млеткахъ, 1810.
Ова књига, настала пре 110 година, могла би бити узор за данашње уџбенике страних језика. Намењена је и Италијанима и Србима, јер су сви садржаји паралелно представљени на оба језика. Српски део приручника написан је славеносрпским језиком, а ми ћемо, као и углавном свуда у овој књизи, све примере писати у транскрибованој форми. Осим речника, књига садржи и друге садржаје: разговорник, збирку пословица, збирку мудрости (нравоученија) о важним животним питањима, упутства за писање писама, као и збирку писама.
Представићемо поглавље Ракићевог Беседовника које садржи пословице. Неке од њих се и данас чувају у српском језику, а неке изгледају страно. Већ је на први поглед јасно да тај скуп пословица представљених на српском и италијанском језику сачињавају паремије из оба та језика, а вероватно и из неких других, које су се као разборите мисли о томе како треба живети лако преносиле из једног језика у други и са једне генерације на другу. Многе од њих потичу из Библије, па се и тиме може објаснити њихова универзалност. Пословица може изражавати уопштена, безвременска, општељудска и општеважећа запажања, али и искуства и коментаре појединих историјских раздобља, друштвених средина, извесних група и заједница. Управо то заједничко општељудско искуство које је сабрано у пословицама омогућава им да се лако преносе из једне културе у другу и да се тако успостављају културолошки контакти међу народима. Вук Караџић (1833) започиње своје Објављеније о народним српским пословицама следећом реченицом: „Не само што се у народним пословицама налази превелика мудрост и наука за људски живот на овоме свету, него оне показују и народни разум и карактер, а млоге ударају и у народне обичаје.”
Неке пословице из Беседовника познате су нам и данас, и то у (скоро) истом облику: Нитко се није научен родио.Пасти са зла на горе.Пас који лаје мало уједа. Једна ласта не чини пролећа. Једна несрећа вуче са собом другу.Тко тражи веће, изгуби и оно из вреће.Тражити длаку у јајету.Конец дело краси. Једно зло не долази нигда само.
Неке су очуване у сличној форми, тј. доживеле су алтернацију. Пажњу привлаче из језичких разлога. Тако, на пример, из пословице Вран врану очи не вади закључујемо да је врана била именица мушког рода која је у номинативу једнине гласила вран, а као и друге именице мушког рода, имала је наставак -у у дативу: врану. Данас кажемо да је неко окренуо нови лист, а у Беседовнику именица лист је у служби субјекта, па овај израз гласи Преврнуо се је лист.
Неке пословице су протоком времена доживеле лексичке алтернације. Данас кажемо Чист рачун, дуга љубав, а некада се говорило Чист рачун, добри пријатељи. Значење пословице је остало непромењено. До неких лексичких алтернација довеле су лексичке промене. Тако се, на пример, говорило Подобан подобна тражи. Придев је протоком времена променио значење и данас не значи сличан (као у руском језику), већ погодан, згодан, а пословица данас гласи Сличан сличнога тражи или Сличан се сличноме радује. Уместо чекић говорило се млат (од глагола млатити), па је израз бити између чекића и наковња гласио бити међу наковалњом и млатом. Данас обично кажемо Како стечено, тако потрошено, а некад се говорило Како стечено, тако расточено. Ове две глаголске лексеме имају исти корен и лепо сазвучје, глагол расточити није архаичан, па је необично и неочекивано што није опстао у овој пословици.
Занимљиво је обратити пажњу и на пословице које имају наизглед сличну структуру са некима које данас користимо, али им је значење другачије. Тако, на пример, данас кажемо Ми о вуку, а вук на врата, желећи да нагласимо необичност ситуације да неко о коме се управо разговара неочекивано долази у тај простор. Вук данас не мора бити ни пријатељ, а ни непријатељ, већ просто особа која као да је призвана разговором. Некада се користила само наизглед истозначна пословица Ми о вуку, а вук међу јаганце, која се може интерпретирати на следећи начин: док ми разговарамо о непријатељу (уместо да нешто предузмемо), он уништава нашу својину.
Данас се каже Очи су огледало душе, а у Беседовнику читамо Вино је често зерцало ума. За ову идеју данас је резервисана пословица Што трезан мисли, то пијан говори. Запазићемо две чињенице. Прва је лексичка: данашњи кроатизам зрцало некада се користио у српском језику (као и многи други данашњи „кроатизми” који припадају лексичкој прошлости српског језика, нпр. у овој збирци: От стари кокоши добра јуха.). Друго запажање тиче се паремиолошког уланчавања кроз време – неке пословице се структурно везују једна са другом, а неке семантички. Пословица Вино је зерцало ума има структурни пандан у пословици Очи су огледало душе и смисаони пандан са пословицом Што трезан мисли, то пијан говори. То значи да чак и када се нека пословица изгуби, постоји тежња у народу да се идеја коју она носи језички фиксира на неки други начин. Тако она путује кроз време заоденута различитим језичким плаштовима.
Ипак, највише пажње привлаче оне пословице које су данас сасвим непознате. Оне можда спадају у српске народне пословице, али су заборављене, а можда су и позајмљене из италијанског језика, па никада нису ни биле заживеле у српском језику. Одвајамо оне које су културолошки, значењски или језички упечатљиве.
Човеку се препоручује да не говори много о ономе што види и зна: Много зна тко говорити зна; но више зна тко мучати зна. Тко чује, види и мучи, живи у миру. О великима или мертвима или говори добро или мучи. Вук у својим пословицама користи глагол ћутати, а у пословицама се ћутање углавном негативно оцењује: Ћути као куга. Ћути као оловом заливен. Ћути као свиња (кад је ко срдит, па ћути).
У неким пословицама сачувана су поређења која су до данас изгубила експресивност у српском језику: Жена је као кестен: споља лепа, а изнутра худа. Свет је начињен као лествица, кој се пење, кој силази. Живот и свет углавном концептуализујемо хоризонтално – као пут, или вертикално – обично као узбрдицу. Пословица Свет је сачињен као лествица, кој се пење, кој силази представља нам метафоричну слику света који личи на мердевине – успешни се пењу, а неуспешни силазе.
Неким пословицама буди се нада ономе ко нема среће: И зла срећа место промени. Несрећа умудрава.Неке се пак користе за подстицање: Тко добро почне јест на полак дела, а некима се подиже самопоуздање: Ако је и поп може погрешити. И најбољи коњ посрне. Неке служе и да отворе очи наивнима: Тко служи обшћеству, не служи никому. Ова пословица, као и неке друге, посебно оне Вукове, преносе сурово реалне поруке о свету око нас. Човекове моћи су ограничене, па је понекад узалудно планирати. Зато је народ говорио: Человек предлаже, а Бог располаже.
Неке пословице (осим чињенице да се данас не употребљавају упркос универзалној поруци коју носе) необичним чине и славенизми који су у њима употребљени: Лењост је ђаволски узглавник. Узглавник је стари назив замењен турцизмом јастук. Сачувати козу и капусту. Капуста је русизам и означава купус. Гордост и нишћета худо се гледе. Нишћета је беда, а пажњу привлачи и прилог худо, који се често користио у пословицама које разматрамо. Глад изгони вука из луга. Иако већина говорника савременог српског језика зна да луг означава шуму, ова лексема се готово никад не користи. Понекад се употребљава са значењем мања шума. Подозрење јест отрава дружби. Пажњу привлачи именица отрава, за коју претпостављамо да означава негацију и да је у творбеној вези са глаголом отрицати – негирати. Награда добродетељи јест слава. Именица добродетељ означава моралну чистоту. Сликовита је пословица Сохрани ме, Боже, от оне мачке, која ме спред лиже, а с трагу гребе. Глагол сохранити значио је сачувати (као у руском језику). Данас прилог страга доживљавамо готово као просту реч, а овде се појављује као спој предлога и именице. Боље птица у пољу него у најлепшој клетки. Данас су клетка или крлетка готово заборављене именице.
На основу творбене структуре лако је претпоставити шта значи придев безчин, који се данас не употребљава: Бешчина младост, бедна старост. Међутим, није сасвим сигурно да ли придев који се састоји од префикса без- и корена глагола чинити заиста означава који не чини, не ради, који је лењ. У Огледној свесци славеносрпског речника читамо да бешчин, као именица, значи злодело, злочин, па је бешчина младост можда младост у току које се чине злодела, греси, несташлуци. У истом речнику стоји да безделник није нерадник, већ преступник, грешник. Очигледно се променило значење предлога и префикса без-.
Постоје лексеме које су сачуване од заборава захваљујући изразу (фразеологизму или пословици) у којем се користе: бити од беседе (беседа = задата реч, обећање), на двору (= напољу), узети на (под) калем – исписати, пописати (калем = зашиљена оловка, перо од трске). С друге стране, неки изрази (фразеологизми или пословице) заувек су изгубљени због архаизама или историзама које садрже. Тешко је предвидети механизме који управљају тим процесима, али је важно истраживати их. Такође, није јасно због чега неке универзалне истине исказане пословицама заувек опстају, а неке нестају. Вреди детаљно истражити да ли већи степен експресивности појачава шансе некој пословици за опстанак, а наш – за сада овлашни преглед – показује да нема правила. Могуће је и да дуже трају оне пословице које су изворно српске јер су дубље укорењене. Оне које су ушле у српски језик посредством других језика и култура можда имају краћи век. Ипак, и такве пословице лако су улазиле у наш језик јер је њихова улога да нас подсете колико је људско искуство универзално упркос културолошким, па и цивилизацијским разликама међу народима који су их осмислили.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
