(Петријин венац Драгослава Михаиловића)
Тумачење наслова књижевног дела један је од најсложенијих и уједно најинспиративнијих аспеката интерпретације књижевности, али и подручје о коме је у нас мало писано. Наслов је и саставни део књижевног остварења, и његов издвојени, специфични део, који је „у извесном смислу супротстављен читавом делу“, али он истовремено „корепсондира са делом у целини: он је и израз дела, и саставни део његовог укупног значења. Тек сиже и наслов заједно дефинишу пишчеву поруку“. У формално-граматичком погледу наслов представља реч или групу речи без праве предикативне везе, синтаксички независну. Пошто је наслов први путоказ читања и сталних реконфигурација значењских аспеката наратива, које настају у процесу читања, јасно је да у приступу књижевном делу треба растумачити све његове семантичке, емоционално-доживљајне и експресивно-аксиолошке потенцијале, како би се у свести читаоца постигао онај утисак и деловање које је писац имао у виду. Наслов књижевног дела постаје проблем за тумачење нарочито уколико је вишезначан. Овде није реч само о вишезначности речи од којих се наслов састоји (посебно имамо у виду пренесена и метафорична значења лексема које га сачињавају), него о актуализацији те вишезначности у односу на целину књижевног дела која је праћена и експликацијом његових функционалних и културолошких потенцијалом.
Анализа наслова романа Драгослава Михаиловића Петријин венац може послужити као пример уочавања специфичног односа између основног (денотативног) и пренесених (конотативних) значења која се преплићу у делу, у његовим сижејним и идејним линијама. Као проблем за интерпретацију овај наслов јавља се из разлога што се у њему укрштају денотативно и једно или више конотативних значења. Лексема венац поседује неколико планова значења којима кореспондирају и наслов и текст романа.
За анализу наслова Михаиловићевог романа неопходно је уочити да обе његове конституенте представљају симбол – «песничку слику која се далеко прелива преко свог основног значења и дифузно сугерира много идеја и емоција». Симбол венца садржи основно или примарно значење (денотација) и више конотативних значења. Многострукост значења или «поливалентност симбола» је прва одлика о којој се мора водити рачуна при анализи, а друга је његова сталност, односно способност изазивања стабилних асоцијација код читалаца, од којих су за наше даље разматрање најбитиије оне које проистичу из колективне слике света носилаца српског језика. С обзиром на то да се налази у композиционо повлашћеном положају, антропоним који је саставни део наслова овога дела такође носи значајан симболички потенцијал. Име главне јунакиње Михаиловићевог романа не само што сугерира њен социјални статус (овај антропоним у ХХ веку више се не среће у урбаној средини), него представља и битну одредницу њеног идентитета: Петрија је, у складу са семантиком свога имена, постојана као камен, а њена жртва јесте крајеугаони камен физичког и духовног опстанка српског националног бића (наиме, идентитет личног у овом роману истовремено се и губи и потврђује у општем, тако да у лику Петрије видимо типизацију српске жене из народа).
Основно значење речи венац у српском језику јесте „украсни предмет кружног или овалног облика, исплетен од цвећа, лишћа и сл. (или сличан предмет од метала, камена и др.)“ (РСАНУ). Пођемо ли од тога значења, уочићемо контраст између језичко-стилских одлика дела (скоро стенографски забележено казивање полуписмене сељанке о доживљеном и виђеном са поруком о осуђености човековој на патњу и бол, о немоћи да пружи помоћ чак и своме најбижем, о свеприсутности смрти, о трагичној усамљености бића људскога) и једног, рекло би се, „поетичног наслова“, који се асоцира са етнолошким слојем дела и у том контексту, са симболиком пољског цвећа сплетеног у венчиће. Руски књижевни критичар А. Турков констатује да роман представља „трагичан и предиван еп о њеном тескобном животу – прави Петријин венац“. Слично томе, у критици објављеној у часопису „Новый мир“ Г. Петрова наводи да „њена (Петријина) непретенциозна казивања звуче као легенде, сплићу се у прекрасан венац“. Могуће је да је ова последња интерпретација инспирисана композицијом дела као сплета прозних целина које поседују новелистичку самосталност, обједињених истим наратором, истим начином приповедања догађаја, понављањем одређених мотива чије је смисаоно значење управљено ка истој, у основи суморној литерарној визији живота (мотиви смрти, болести, усамљености, напуштености, немоћи, вере у неминовност судбинских прелома и усуда). У прилог таквој интерпретацији иду и тумачења неких домаћих књижевних критичара: тако, Љубиша Јеремић запажа да „Петрија једнако прича исту причу у свим одељцима, да је њен венац сплетен доиста од сличних нити. Али у сваком од одељака овог венца исте нити образују различиту шару, а сплет истих догађаја у различитим пресецима открива увек друкчији однос смисаоних акцената“, каогод што Владислава Рибникар уочава „сплитање мотива и тема којима се образује јединствено значење Петријиног венца“ које проистиче из „психолошки мотивисаног избора предмета приповедања, увођења њених омиљених тема размишљања и њеног погледа на свет, ритма њеног говора и њеног језика, у којем се понављањем појединих речи и израза и њиховим узајамним осветљавањем образује јединствена лирска структура“.
