Монахињи Василији, у вечност

Те године

Умро је друг Тито.

Фудбалска лопта је стала.

У мимоходу су се смењивали

Саборци, бригадири, радници,

Гардисти, уплакане жене, пионири,

Рудари у парадним униформама,

Јер све то беше тек помпезна парада.

Таштина над таштинама, све беше таштина.

Беху украшени његовом сликом

Излози са масним дебрецинама и ужеглим чварцима

И букетима свелих црвених каранфила.

А на Илиџи неверица:

Ма то су глупости, хајте, молим вас,

Ко је још видо, безбели, да лијепа и паметна дјевојка

У манастир отиде?

Шта? Она Невенка? Од Бјелошевих? Мајка јој кукала!

Јест она ишла у цркву, ал однедавно.

Не, то не бива!  Правни је уписала,

Није луда, бит ће обезбијеђена,

Црвену књижицу добиће, с петокраком, и да је види Бог!

Цијелога вијека у канцеларији, бона!

Ал њезини је оплакују.

Посвуда је траже.

У Житомислићу код Мостара нашли је напокон: молили, лелекали.

 

 

Куфер јој донијели

Да се дома врати, а она запела, бена, ни да чује!

А месецима је Невенка,

Обноћ, да нико не зна, Богу вапијала.

Својима дође, и своји је не примише.

Дадоше јој, нејакој, да дене сено,

Да пуне навиљке носи по врлетима, ненавикла,

Џакове да товари кукуруза, угља, дрва.

Табани јој пуцали, руке жуљевите крвариле.

На Господа се поуздах, шта ће ми учинити човјек? – понављаше.

Ионако сам само црв,

Подсмијех људима и руг народу.

Под теретом посртала, но Господ је прихвати

Јер нема праведника остављеног,

Нити душе боготражитеља без хљеба небеског.

И указа јој Господ пут у земљу банатску,

У град за који ни чула није.

На цедуљици написала: Зрењанин, Шумице.

Манастир Свете Меланије.

То је предграђе, рекоше јој, има да пјешачиш донде.

Снаћ ћу се, одврати, – јер штап Његов и палица Његова воде ме.

У завежљају молитвеник, Јеванђеље

И душа, јединица моја, – додаје.

Клопарали су точкови, роде клепетале: Сиђи!

Иди дому своме, бићеш супруга и мајка,

Живи као и сви,

Упали телевизор, иди код фризера, радио нека ти свира!

Сјећаш ли се игранки и журки сарај’вске раје?

Хеј, млада си, увенуће љепота твоја,

Тргни се, отми да не плетеш сиједе, та цио свијет је твој!

Пишти сирена, станица Илиџа,

Излаз, па пријем путника, десет минута станка.

Десет минута док јој анђели о вековечности казују

И о неувенљивим венцима које добијају

Оне што узму на себе јарам благ и бреме лако

И уским путем крену

За Њим, Жеником Небеским.

Сва је љепота кћери Цареве унутра,

Појаху Анђели. Не бој се, Невенка, неувенљива је душа твоја,

Бићеш у ризама нетљеним, преукрашеним,

Јер те Господ изабра од утробе мајке Твоје

Да будеш невеста Христова.

И знај да су красни станови Његови!

И боље ти је један дан преметати се у дворима Господњим

Неко цео век у шаторима безбожничким благовати.

Даће ти крила голубиња,

Полети, и свиј гнездо своје

Крај олтара Господа над војскама.

И запишта мостарски влак, па убрза…

У магли још се назираху завичајна брда,

Путеви широки, разлокани.

Гледаше облаке што плове својим небом –

Баш као и ја, тешила се.

Ко облаке гледа, неће сејати, давно пророковаше Проповедник;

Знам то добро, но пшеница сам Божија и одлазим

Да се принесем за чисти хлеб Христу.

Још мало у даљини чу се песма девојачка отегнута, болна…

И приспе мостарски влак у земљу банатску.

 

И изведе је Господ на чистину,

Њу, која Га љубљаше.

Сада је Невенки шездесет и пет.

У манастиру пострига свога, гле, већ четрдесет је година.

А земље из које беше пошла више нема,

Нестала је у вихору ратном.

Давно помреше саборци и бригадири,

Негдашњи пионири рошчићима утољују глад своју.

Нема више фотографија са црним флором ни дебрецина у излозима,

Девојке се поудавале, па развеле. Рађале. Сахрањивале.

Оплакивале судбу своју и усуд порода свога

Што отиде из Босне у најам и расејање.

Остала је на вечној стражи Невенка – мати Василија,

Да чува завет свој

И ступи у Земљу обећану

Када је Господ позове

На блажени пут, где јој је приправљено место покоја.

 

Проф. др Ксенија Кончаревић

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име